U kontekstu prethodnog takta, gde ima u Bas deonici i F# i G# note, logično bi bilo da se odsvira taj G#.
Međutim, to je neobavezno, pa se nudi mala povisilica, kao mogućnost, koju će odabrati izvođač, ali nije greška i ako je ne odsvira.
Nekad je ta mala povisilica u zagradi --> (#).

Pozdrav

Hvala puno :)

Kada je povisilica (snizilica, razrešilica) u zagradi, u pitanju je podsetnik da od novog takta prethodna ne važi, a ne da se ostavlja izvođaču da odluči. Posebno sumnjam da se u komadu iz 16. veka dozvoljava improvizacija. ;)

U trećem taktu se, na četvrtom taktovom delu svira G# (jasno obeležen povisilicom) kao vođica za naredni akord u četvrtom taktu kompozicije.
Mala # je ipak neobavezna, pogotovo ako dobro zvuči, kao prolazni ton, koji na kraju takta dobija svoju vođičnu funkciju.

Nije mi poznato da u notnim zapisima postoje podsetnici (za naredni takt), kada je za izvođača lakše da prati/uočava konkretne note sa #-om, b-om ili razrešilicom.

Zašto sumnjati da u XVI veku nema improvizacije?
Pa, uvek ih je bilo, preciznije - odstupanja od originala i mogućnost individualne interpretacije, što u krajnjem slučaju samo može doneti pozitivan pomak, pa i stvaranje novih muzičkih formi.

Pozdrav

Improvizacija je uvek postojala, sa raznim razlozima od kojih su dva primarna. Nemogucnost izvodjena autorovog komponovanog (prebrzo, neukost, povrsnost, "otaljvanje jer autor nije tu", tehnicka nespremnost...) i solo deonica a od autora zamisljeno tako. Improvizacija je moguca uvek ako je Muzicar koji improvizuje tehnicki i kreativno na dovoljno visokom nivou da bi to bilo uspesno - smisleno. Po pravilu (nepisanom ali i teoretski) neuk i/ili tehnicki los Muzicar ne moze da improvizuje uspesno i cesto se desava da takvi (neuki, tehnicki nespremni, "loši"...) muzicari "upropaste" deo ili celu kompoziciju. Sa druge strane, improvizacija moze da oplemeni kompoziciju u svakom smislu - ako je uspesna, sa preduslovom da je Muzicar koji improvizuje dobar/odlican kako tehnicki tako i kreativno.

Individualna interpretacija je nesto drugo i iako je na prvi pogled prisutno dosta slicnosti sa improvizacijom radi se o potpuno drugacijoj formi. Tu je rec o licnom izvodjenju cele kompozicije ne menjajuci osnovne postavke zadate od strane autora, po pitanju tonova, aranzmana i (uglavnom) tempa. Odlican primer za to je Pogorelic koji je to radio maestralno, jedinstveno i veoma uspesno. ... Pozitivan pomak svakako ali ne i stvaranje novih muzickih formi jer se kreacija povezuje samo sa interpretacijom postojeceg dok se odstupanje od originala vec moze uzeti kao osnova za stvaranje novih muzickih formi.

U svakom slucaju, i za improvizaciju i za individualnu interpretaciju a narocito za odstupanje od originala je preduslov da Muzicar bude na visokom nivou.

(post je kombinacija naucenog iz muzicke teorije i dugogodisnje prakse u radu sa Muzicarima kao i licnog iskustva, svirackog)


Pozdrav!

Da ne odemo u OFF.

Put od rukopisa kompozicije do izdatog (štampanog) notnog teksta je poprilično dug i podrazumeva puno stručnog rada - raznog profila.

Treba razlikovati i Izdavačke kuće, čija su štampana dela respektabilna i od vrhunskih (svetskih) umetnika i vrsnih pedagoga...pa i ona neretko budu "dopisivana" i dopunjavanja raznim oznakama, već u zavisnosti od tehničkog nivoa izvođača, pa do idejnog koncepta same interpretacije (agogika, dinamika, prstored, akcentovani tonovi, legato-non legato etc. etc....)

A ima i štampanih dela, koji su samo informacija, napisani notni tekst, koji tek treba doraditi, ali će svaki izvođač na svoj specifičan način to finalizirati, prema svom subjektivnom osećanju date mu kompozicije.

O improvizaciji drugom prilikom i u drugoj Temi.
Nešto je već i @Sceka nagovestio.

Pozdrav

Sa prvom konstatacijom velikog i malog predznaka i improvizacije se slazem, mada ne pamtim da sam imao neki slucaj u praksi dok sam svirao.

Zagrada (u ovom slucaju sa povisilicom) kod notnog zapisa nema veze sa improvizacijom...

Tačno.



Pozdrav