[ Aleksandar Marković @ 07.05.2005. 14:33 ] @
| [img][att_url][/img] Pre izvesnog vremena profesor na Kalifornijskom univerzitetu Majkl Dejvis postavio je pitanje svojim studentima: „Na čijoj strani se u Drugom svetskom ratu borila Rusija?” Većina upitanih je ostala zbunjena. Oni koji su „znali” odgovor spremno su rekli – „Na strani nacističke Nemačke i Japana!” Frapantno neznanje američkih visokoškolaca, iskazano ne retko i u drugim sličnim prilikama, nije teško objasniti. Prosečnom žitelju SAD, naime, odavno je duboko u svest usađeno mišljenje da su im jedini neprijatelji na ovome svetu – Rusi. Po toj logici slično je, dakle, moralo biti i tokom Drugog svetskog rata. To što se malo ko s one strane okeana trudi da razbije ovo opšte nepoznavanje dela istorije čiji su neposredni učesnici još uvek živi, nije bez razloga. Naime, priznavanje ključnog doprinosa Sovjetskog Saveza u pobedi nad fašizmom, u velikoj bi meri raspršilo mit o ulozi Amerikanaca u velikoj svetskoj klanici iz sredine prošlog veka. Ipak, ono što studenti profesora Dejvisa (ukoliko ovako nastave) verovatno nikada neće saznati je podatak da je lako moglo da se desi da SAD i SSSR zaista ljuto zarate. Sve pod uslovom da su se ostvarile namere britanskog premijera Vinstona Čerčila i da se Drugi svetski rat, okončan pre ravno šezdeset godina, pretvorio u neki „Treći”, u kojem bi zapadni saveznici svom silinom nasrnuli na dojučerašnjeg saborce sa istoka. Sudbina Berlina Osvajanje nemačke prestonice Berlina od strane sovjetske armije, početkom maja 1945, dugo je kopkalo znatiželju istoričara. Osnovno pitanje koje se postavljalo bilo je: da li je pomenuta operacija zaista vredela života 120.000 sovjetskih vojnika? Jer, podsetimo, vodeća trojka antifašističke koalicije (SSSR, SAD i Velika Britanija) već je u Jalti bila utvrdila neka razgraničenja u posleratnoj Evropi. Skidanje pedesetogodišnjeg vela tajne sa dokumenata iz tih vremena otkrilo je, međutim, da među saveznicima nije vladala baš prevelika ljubav i da glavna zasluga za to pripada, upravo, ser Vinstonu Čerčilu. Da britanski premijer nije mnogo voleo Ruse svedoči i podatak da ih je često nazivao „varvarima” i „divljim majmunima”. Ali ovaj animozitet nije se, na žalost, završavao na nadevanju nepriličnih imena. Njegova opsesija bila je da granicu onoga što je on nazivao „demokratijom” pomeri što dalje na istok Evrope. Četvorogodišnji rat, po Čerčilu, značajno je iscrpeo sovjetske rezerve, kako u ljudstvu tako i u borbenoj tehnici, i trenutak je bio pogodan da se krene u obračun sa komunističkim saveznikom. U tom smislu britanski premijer je početkom aprila izdao naređenje za pripremu operacije pod šifrovanim imenom – „Nezamislivo”. Za nasrtaj na SSSR trebalo je da budu angažovane američke, britanske i kanadske snage, poljski ekspedicioni korpus i 10 do 12 nemačkih divizija koje su, iako zarobljene, ostale nerasformirane u Šlezvig-Golštajnu i južnoj Danskoj. Sem toga, po Čerčilovom naređenju, oružje zarobljeno do Nemaca uredno je skladišteno kako bi moglo ponovo biti upotrebljeno u obračunu sa Sovjetima. U tom svetlu treba posmatrati i prethodne akcije saveznika na, takozvanom, Drugom frontu u Zapadnoj Evropi, koje su za cilj imali ne toliko uništenje nemačke armije koliko njeno potiskivanje što dalje ka istoku i navaljivanje na leđa sovjetskim borcima. U ovu sliku se uklapa i odbijanje zapadnih saveznika da još 1941. bombarduju velika nalazišta nafte u Rumuniji odakle su se Nemci snabdevali sve vreme ratnih operacija. Do bombardovanja je došlo tek kada je postalo jasno da će sovjetske trupe ovladati ovim prostorima. Slična je sudbina zadesila i mnoge industrijske centre u Češkoj, Slovačkoj, pa i u onim delovima Nemačke koji su nakon rata pripali istočnom savezniku. Odgovor na „Nezamislivo” Berlinska operacija predstavljala je, praktično, odgovor na sulude planove Čerčila. Dizanje sovjetske zastave na zgradi Rajhstaga bilo je simbol pobede onih koji su fašističkoj Nemačkoj, u stvari, bili glavni protivnik. Zauzimanje prestonice nacizma trebalo je da pokaže, i pokazalo je, da je Crvena armija mnogo jača nego što je mislio britanski premijer. Njen političko-psihološki značaj u svakom pogledu daleko prevazilazi vojni. Treba na kraju istaći da Amerikanci, uprkos snažnom lobiranju pojedinih konzervativnih krugova u Vašingtonu, nisu podržali britanskog premijera. Njima je bilo dosta ratovanja u Evropi, a tek ih je čekao konačni obračun sa Japanom koji bi ih (prema njihovim procenama) bez pomoći Sovjeta koštao barem jedan do dva miliona američkih života. Čerčil je nešto ipak uspeo. Američki i britanski ratni komandanti Dvajt Ajzenhauer i Bernard Montgomeri odbili su da sa sovjetskim kolegom Georgijem Žukovim prime pobedničku paradu u Berlinu. Ratno savezništvo trajalo je tako samo dok se nisu ohladili topovi. Cevi su, odmah potom, uperene na drugu stranu. Slobodan Samardžija |