Politika
NEISPRAVNE VODE U PRODAVNICAMA

Bakterije u flašama

Četrdeset odsto uzoraka mineralne vode neispravno. – Agresivne reklame, umesto kvaliteta, opredeljuju kupca

Tek što se slegla prašina oko poražavajućih rezultata kvaliteta mleka, potrošače će verovatno zaprepastiti i najnovija istraživanja o bakteriološkoj ispravnosti flaširanih voda. Naime, inspekcija Ministarstva poljoprivrede juče je i zvanično objavila da je čak 41 odsto uzoraka mineralne vode na našem tržištu neispravno. Za pohvalu je što smo opet dobili konkretne podatke, pa će „prozvani” proizvođači posle ovoga verovatno morati poprilično da animiraju kupce i ubede ih u tako agresivno reklamiran kvalitet.

U pet uzoraka, navedeno je u izveštaju, pronađena je aerobna mezofilna bakterija. Po pravilniku o kvalitetu prirodne mineralne vode dozvoljeno je 100 ovih bakterija u jednom mililitru. Međutim u nekoliko najprodavanijih voda bilo ih je višestruko od dozvoljene granice.

Kako je inspekcija potvrdila i objavila reč je o „akva vivi”, „vrnjačkom vrelu”, „vlasinskoj rosi”, „rakovačkoj bi vodi” i „minakvi”. Za ove proizvode doneta su rešenja o zabrani prometa u radnjama iz kojih su uzeti uzorci, a proizvođači izgleda neće imati priliku za superanalize (koje se inače u ovakvim slučajevima obavljaju), zbog toga što je količina bakterija bila ogromna. Vode ostalih proizvođača su pale na testu zbog nepravilnog deklarisanja, zatim što su ispitivane u neakreditovanim laboratorijama, kao i zbog isteklog roka analiza izvorišta.

Inspekcija će uporedo ispitivati vodu ovih proizvođača i u drugim radnjama, a ukoliko loši rezultati budu potvrđeni iz prodaje će morati da budu povučene čitave serije. Iako su stručnjaci potvrdili da ove vrste bakterija ne mogu ugroziti zdravlje, nego su dobra podloga za razvoj patogenih bakterija, nameće se pitanje da li veliki proizvođači ovakve propuste (bez obzira na to da li je pitanju loše čuvanje vode u radnjama) smeju da dozvole. Jer, ulazimo u sezonu kada su flaširane vode najtraženije. Kako potrošači dalje da se opredeljuju i koliko, baš kao i na tržištu prehrambenih namirnica, mogu da budu sigurni u ono što kupuju?

Kako je „Politika” prethodnih dana istraživala ovo tržište, ne iznenađuju zvanični podaci s kojima je istupilo Ministarstvo poljoprivrede. Poznavaoci kažu da kod nas nema mehanizama koji će obezbediti rezultate kvaliteta voda koji „osiguravaju” kupca. Mora se, naime, insistirati na međunarodnoj sertifikaciji ovih proizvoda. A istina je da nijedan od domaćih proizvođača voda nema ovaj dokument, ali i da na ovih prostorima ne postoji telo ili ustanova koja ga može izdati.

– Naše tržište funkcioniše na granicama prihvatljivosti. Ono što je kod nas važno nije vezano za kvalitet, nego za zdravstvenu ispravnost proizvoda. Sertifikat je potvrda kvaliteta – dokaz da je ono što kupac pazari zaista to. Na primer, dokaz da prirodna mineralna voda zadovoljava hemiju kao parametar kvaliteta i mikrobiologiju kao parametar zdravstvene ispravnosti – kaže Žarko Đokić, konsultant za sertifikaciju proizvoda.

Potrošači, po njegovom mišljenju, pojma nemaju šta kupuju i šta treba da kupuju. Najčešće ih opredeljuju lepota (agresivnost) reklame, ambalaža, cena. Izvesno da kod nas ne postoji svest kupaca o vodi. Čak i ako prepoznaje neki strani brend naš potrošač najčešće ne ume da objasni zašto je dobar. A dobro je ono što ima međunarodni sertifikat o kvalitetu.

Voda je hrana i ona se u svetu proizvodi po najstrožim kriterijumima, po takozvanoj „bejbi formuli”. Koliko je ovaj deo prehrambene industrije važan pokazuje podatak da su proizvođači voda pod kontrolom Svetske zdravstvene organizacije i Organizacije za ishranu pri Evropskoj uniji. Kakva je naša stvarnost i da li su naši renomirani proizvođači sertifikovani po HASAP-u i, još važnije, da li rade po standardima Kodeks Alimentarijusa? Da li se iz ovih razloga domaća mineralna voda ozbiljnije ne izvozi u svet? Da napomenemo da naših proizvođača nema ni na svetskim sajmovima voda.

– Prema podacima NSF-a, glavnog sertifikacionog tela, na ovim prostorima samo hrvatska voda „jamnica” ima potreban sertifikat. To znači da, uz odgovarajuću licencu, ova voda može biti izvezena bilo gde, pa i u Ameriku. A poznato je da ako to uspete, onda ste kralj – kaže naš sagovornik i dodaje da je poražavajući podatak da naše zemlje nema na spisku NSF-a, niti uopšte prepoznaju potrebu za nekim proizvodom iz naše zemlje.

Treba napomenuti i to da „Knjaz Miloš” izvozi vodu u neke od prekookeanskih zemalja, ali samo u trgovine koje su uglavnom u vlasništvu naše ljudi. Ovde je nostalgija presudna, jer, kako saznajemo, oni vole i kupuju vodu „knjaz miloš". O tome koliko staje otvaranje fabrike po svetskim standardima i šta je potrebno za dobijanje sertifikata kao dokaza kvaliteta biće reči u narednim brojevima „Politike”. Biće takođe reči i o „trećem svetskom ratu” koju vode najveći svetski „igrači” oko preostalih prirodnih bogatstava Srbije, preciznije tek otkrivenih podzemnih jezera.

Jelica Antelj