Nekad je mozda bilo i hadvera, ali danas je to softverski.

Kad su se pojavile ozbiljne baze bilo je da se za svakog korisnika na bazu "trosi" 2 MB memorije, recimo Oracle verzija 5 ili 6. To je bilo krajem 80-tih, danas su uslovi drugi pa ovo deluje kao neozbiljno ogranicenje, medjutim tada je memorija kostala, a i diskovi.

Pa prema tome ostaje ogranicenje koje postave autori. Kad se neka baza deli dzabe onda je nekako normalno da bude dizajnirana za 5-10 korisnika sto je dovoljno za razvoj. Razvije se sistem i prelazi na produkcionu bazu za mnogo korisnika, a to kosta. Sistem koji koristi Microsoft.

Ili jedna baza ali licencni kljuc odredjuje za koliko korisnika ce da "radi", kako radi Borland.

Ne pratim vise Oracle, ali i tamo imas Personal verzije, jednokorisnicke za razvoj. Ali zato za vise korisnika kosta.

Uglavnom, skoro svaka firma ima neku malu bazu koju daje da bi se nesto razvilo, a kad aplikacija krene predje se na odgovarujucu bazu, uglavnom prema broju korisnika.

Dragan ti je odgovorio sa vishe finansijskog aspekata ali izostavio u slucaju freeware baza, zasto se ogranicava i na koliko?....
Svaka konekcija troshi odredjene resurse. Na osnovu kolicina resursa (CPU, memorija) dodijelis bazi broj konekcija koje moze
da 'primi' da bi radila normalno. Ukoliko povecas resurse, povecas i broj konekcija. Ako budes malo precizniji sa pitanjem, mozda
dobijes i precizniji odgovor :)

Ma već duže vrijeme programiram sa bazama, i uvijek koristim stalnu konekciju jer mi je lakše tako raditi nego petljati sa datasetom u memoriji, ali me zanimalo da li mogu očekivati probleme u radu sa takvim programima ukoliko imam npr. 15-25 klijenata na takvoj bazi (ACCESS), ili o čemu to ovisi? Hvala