[ Aleksandar Marković @ 23.07.2006. 22:47 ] @
| Da li udarac kapitena francuske reprezentacije Zinedina Zidana koji je usledio posle uvreda Marka Materacija na finalnoj utakmici Svetskog prvenstva u fudbalu predstavlja krunski dokaz teze da u „večitom derbiju” između razuma i emocija pobedu odnose „niske strasti”? – Te dve civilizacije predstavljali su temperamentni Italijan Materaci i Zidan, koji je više od sto minuta bio u ulozi Francuza i koga je uvreda na račun morala njegove majke motivisala da skine kapitensku traku reprezentacije, koja bije odlučujuću bitku za zlatnu medalju na Svetskom prvenstvu u fudbalu i da reaguje kao zaštitnik kulta majke koji postoji u arapskom svetu – psihijatar Petar Bokun - ta uvreda nije bila upućena na račun Zidanove ličnosti, niti je bila upućena na „adresu” njegove porodice. – Macerati bi opsovao majku i svom bratu, iz jednostavnog razloga što uvreda majke u uličnom žargonu Italijana nema veliku simboličku vrednost. – Kod svih mediteranskih naroda psovke su veoma česta moneta za komunikaciju, a kod civilizacija koje traju više od hiljadu godina došlo je do demistifikacije i deseksualizacije psovki, iako se u njima eksplicitno pominju seksualne radnje. Međutim, kod naroda koji i dalje žive plemenskim načinom života, kao što su Sicilijanci, Kalabrezi, Albanci i Crnogorci, aludiranje na moralnost članova porodice je veoma dobar razlog za potezanje noža. Tako snažna Zidanova reakcija samo ukazuje na to da takav identitet čini okosnicu njegove ličnosti i karaktera – tumači dr Petar Bokun. Na pitanje – kakav odnos Srbi imaju prema psovkama, dr Bokun odgovara: „Srbi su dijasporičan narod koji živi u rasejanju – od Benkovca do Montreala, od Knina do Sidneja i od Sarajeva do Osla, i upravo je ta seobnost učinila Srbe kosmopolitski nastrojenim i učinila da ne doživljavamo fatalistički psovke koje su adresirane na članove porodice”. Iako Srbi za sebe vole da kažu da su nebeski narod, oni psuju i samog Tvorca, podseća dr Bokun. Psovanje Boga, crkve, krsne slave i svetaca postalo je sastavni deo istog psovačkog repertoara u koji su uvršćeni i bliži i dalji članovi porodice, sunce, hleb, političari... Rečju, Srbi češće psuju nego što jedni drugima zažele „dobar dan”, a ukoliko žele da poentiraju stepen familijarnosti s nekim, sa ponosom tvrde da su s dotičnim na „j... si mater”. I dok lingvisti pokušavaju da odbrane nacionalno dostojanstvo tvrdnjom da su, primera radi, Englezi „obogatili” jezik Šekspira sa 7.500 psovki, Mađari su smislili oko 5.000 psovki, dok se Srbi mogu posramiti zbog „simboličnih” 4.000 psovki, dr Bokun tvrdi da je svaka psovka negacija autoriteta – Boga, oca, majke... i da svaka osoba obično psuje najvećeg autoriteta u svom mikro i makro okruženju. S psihološke tačke gledišta, funkcija psovke je katarzična – ona rasterećuje osobu od negativnih psihičkih sadržaja. Ako stvari posmatramo iz neurofiziološkog ugla, možemo reći da psovka spada u produkt rada nižih moždanih centara, o čemu ilustrativno govori afazija, odnosno nemogućnost govora, koja se javlja nakon moždanih udara. Naime, prve reči koje se javljaju nakon oporavka od šloga upravo su psovke.... Nauka o duši je identifikovala i posebno oboljenje čija je suština upravo prisilno i svojevoljno izgovaranje psovki i nazvala ga Turetov sindrom, a organska podloga ovog oboljenja je oštećenje čeonog režnja mozga. Iako je funkcija psovke katarzična – ona uravnotežuje napetost i snižava nivo stresa, na socijalnom planu ona može izazvati velike glavobolje. Ako se tome doda podatak da se u različitim društvima sadržaj psovke različito vrednuje, onda to praktično znači da se zbog izjave „sa njim sam na j... si mater”, kojom se u Srbiji želi izraziti stepen intimnosti sa nekim, u Crnoj Gori može rizikovati gubljenje glave. Socijalni psiholozi se odavno interesuju za fenomen psovki, a ako bismo bilansirali rezultate njihovih istraživanja došli bismo do zaključka da geografija utiče na psihologiju. Tako je jedna nedavna studija socijalnih psihologa pokazala da muškarce u jugoistočnim delovima Evrope veoma lako povređuju psovke na račun njihove muškosti i polne sposobnosti, dok ovakve psovke izazivaju veoma blagu reakciju kod muškaraca iz severne Evrope. Ljubitelje zanimljive geografije verovatno će zanimati činjenica da za Holanđane jednu od najvećih uvreda predstavlja izjava da su – zaraženi tifusom, a ostali uvredljivi izrazi se odnose na delove tela i seksualno ponašanje. Želeći da otkrije koja vrsta uvreda izaziva sumračno stanje svesti kod pripadnika različitih naroda i na kakve ih uvrede ona inspiriše, psiholog Boel de Rad, sa Univerziteta Groningen u Holandiji, intervjuisao je 192 mlada muškarca iz Španije, Nemačke i Holandije i upitao ih šta bi uradili u situaciji da ih neka osoba grubo udari i pri tome ne pokazuje ni najmanje znake kajanja. Većina od 916 odgovora nije za štampanje, ali poenta ovog eksperimenta nije bila da se napravi rečnik psovki i uvreda, već da se identifikuju obrasci psovki koje za predstavnike određenih naroda predstavljaju najveće uvrede. Pokazalo se, naime, da bi Španci na adresu svog „agresora” uputili one uvrede one koje se odnose na članove porodice, Holanđani bi vređali psovkama koje aludiraju na postojanje određenih bolesti, a Nemci bi spominjali delove tela i njegove funkcije. Katarina Đorđević |