Mene zanima nešto slično: zna li neko neku imenicu ženskog roda (ne vlastitu) koja se završava na -o? Uspeo sam da se setim samo jedne takve, neću odmah da napišem da ne bih ništa sugerisao.

_{[Ovu poruku je menjao Bojan Basic dana 03.12.2006. u 13:35 GMT+1]}

@Bojan Basic:

• misao
• zamisao

@BB:

So.

Auh, svaka vam čast! To mi nije bilo ni na kraj pameti, moja imenica je mnogo „egzotičnija“. Mislio sam na skvo.

Ipak, u oba slučaja mi malo smeta što završetak nije sasvim prirodan. Osnovni oblik je misal, tako da je to o na kraju došlo tu pukom slučajnošću zahvaljujući glasovnoj promeni, dok se l čuva i u padežima (misli, mišlju), pa je možda čak i prirodnije svrstati ovu imenicu u imenice ženskog roda koje se završavaju na suglasnik (kao: stvar, krv, kob, pomoć, ljubav, pamet, radost…). Slično je i sa osnovom sol.

Ima li još ko koju ideju?

Mislim da i ne postoje prave imenice ženskog roda koje se završavaju na o (tj. imenice ž.r. čiji bi nastavak u nominativu jd. bio o - KfPo), pošto da postoje sigorno bi imale svoju deklinaciju, ili bi bar bile pomenute u nekoj od 3 (odnosno 4, u zavisnosti od toga da li uzmemo da srpski ima 3 ili 4 deklinacije) imeničke deklinacije. Sve do sada navedene imenice su KfPø, kao što su i imenice ž.r. koje se završavaju na suglasnik a koje si naveo, a one i jesu svrstane u istu grupu (bar kad je deklinacija u pitanju). Za skvo ne mogu ništa da tvrdim pošto zaista ne znam kako bi se (i da li bi se uopšte) ona menjala po padežima.

Šta misliš, šta će mi kolekcija takvih imenica?

Podelu koju pominješ ustanovio je M. Stevanović u svojoj čuvenoj gramatici. Ipak, podela očito nije sveobuhvatna, budući da propušta čak i tako jednostavnu imenicu kao što je doba. S druge strane, ne možemo jednostavno reći da nešto što nije navedeno u podeli ne postoji, kada očito postoji.

Na prvi pogled čini se da je najprirodnije da takve imenice ostanu nepromenjene („Video sam /svoju/ skvo“, „Pošao sam u šetnju sa /svojom/ skvo“…). Mada, slična „prirodnost“ važi i za ženska vlastita imena („Video sam Klio“, „Pošao sam u šetnju s Klio“…) a ipak Pravopis napominje da treba menjati Sapfo — Sapfin, Klio — Klije — Kliji i sl. (pomenuta su samo ova dva imena, ali znatno opširnija pravila daje dr Egon Fekete u radu Kako se menjaju vlastite imenice stranog porekla).

Da li praviti raskol između promene vlastitih i zajedničkih imenica istog oblika, ili potpuno odstupati od nečega što se bar na prvi pogled čini prirodnim? Da bih odgovorio na ovo pitanje treba mi više od jednog uzorka.

_{[Ovu poruku je menjao Bojan Basic dana 06.09.2006. u 01:05 GMT+1]}

Istina, ne možemo, ali možemo reći da ne postoji u podeli zato što je izuzetak - koliko "doba" imenica ima? Inače, za doba Klajn (kada govori o promeni) napominje (u Rečniku jezičkih nedoumica) "u današnjem jeziku", što implicira da nije oduvek bilo ovakvo stanje.


Tako se i meni činilo. Problem sa skvo je što ona i nije srpska reč te onda i ne čudi što se ne može baš tako lako uskladiti s pravilima srpskog jezika.


Srećno! :) Javiću ako mi neki uzorak padne na pamet.