Odlicna tema. Da vidimo odgovore od fizicara.

Nisam fizičar ali ajde da i ja kažem nešto (za zapisnik...na ETF-u sam).
Hm, jeste interesantna tema...citao sam dosta o nauci, naučnicima, teoriji, praksi itd... Šta reći..?
Kada pogledamo, između ostalog i fiziku, u zadnjih 100-120 godina vidimo da su baš ti teorijski fizičari pomjerali ''stvar'' sa mrtve tačke, predviđajući određene stvari, pojave i sl. Zbog nemogućnosti da se te ''stvari'' praktično pokažu i dokažu, morali su naučnici nečemu da se okrenu, da tako kažem.
Znam da je bilo puno onih koji su se recimo oko 1900. godine čudili tim stvarima ipak teorijska fizika je dobila na značaju kada su ''stvari'' dokazane u teoriji, dokazane i u praksi.
E sada, druga je stvar što u zadnjih 30 godina nemamo velikih pomaka u fizici...
Preporučujem da pročitate o profesoru Arnoldu Zomerfeldu i o njegovim studentima...blago rečeno...ima interesantnih priča.

Ajde da čujemo i neke fizičare...


Pozdrav.

Hvala na sugestiji u vezi s profesorom Sommerfeldom,pronacicu sve na temu...Sto se pak nekih pomaka tice,potpuno se slazem da nema nekih bitnijih desavanja u poslednjih 30-ak godina (bar nema onih revolucionarnih).Ako pogledate ono sto je najmerodavnije (iz ugla 'obicnih' ljudi) Nobelova nagrada je dodeljivana za vazna ali isto tako i za marginalna dostignuca u nauci.Cekam da vidim i dozivim da recimo,gorepomenuti,Hawking i Penrose dobiju svoj deo tog kolaca koji nesumnjivo zasluzuju.
Dalje,sto se danasnjih pomaka u fizici tice,svedoci smo da se nasi studenti sve vise zatvaraju u 'matematicke zagrade' sto i nije tako lose dok se ne predje granica izdrzljivosti pojedinih mozgova te se oni tako zatvoreni prepuste sudbini.To za posledicu ima ono sto ja licno zovem 'sindrom nastavnika fizike' (svaka cast pojedincima) tj. ostajuci verni nekom nacinu razmisljanja,koje steknu na fakultetima,oni pokopavaju svoju kreativnost.Taj nacin razmisljanja je (neverovatno,ali je tako) nacin razmisljanja i delanja njihovih profesora.Imao sam srece u zivotu da sam za predavaca na fakultetu imao profesora koji je uvodio svezinu u nas rad i podsticao nase razmisljanje van ustaljenih okvira danasnje fizike('razmisljajte o nemogucem jer ce to vec sutra biti moguce').Kao kad bi starom Grku rekli da razmislja o putovanju u kosmos.Pa ipak,taj isti Grk je nekada (po legendi) napravio nekakva krila i poleteo.Ono sto je vazno je da ne postanemo ucmali,mali robovi.Koga briga sta ce drugi (naucnici) reci o ovoj ili onoj ideji?Pa zar nije onaj nastavnik rekao onom decaku da mu je otac potpuni idiot ako misli da ce to sto je teze od vazduha poleteti?Klinac je otrcao kuci uplakan,a otac koji ga je utesio je bio niko drugi do H.Dz.Vels!

Istina je da je dosta matematike ukljuceno u osnovnim studijama fizike, i da se zbog toga na neki nacin usporava proces spoznaje odredjenog fizickog modela. To je dijelom i rezultat toga sto pojedini profesori koji ne mogu da plasticno objasne stvari pribjegavaju matematickom objasnjenju, iako bi moglo da prodje bez toga. Dakle nije kriva matematika sto je takva i sto treba fizicarima, nego su krivi oni koji je previse koriste da bi objasnili stvari, koje se mogu sasvim korektno objasniti i bez koriscenja matematike.



Sjetio sam se one anegdote o mjerenju visine zgrade. Dakle, na sve je moguce gledati sa vise aspekata. Licno ne volim kada mi neko namece svoj nacin misljenja KAO JEDINI ISPRAVNI. Mogu samo da registrujem tako nesto, ali ako sam siguran da ce me drugi put dovesti do cilja - idem samo po njemu. "Sindrom nastavnika fizike" je slucaj covjeka koji je zavrsio fax, zaposlio se i obrazovno "umro". Zasto? Zato sto takvi likovi ne nadju vremena kada ce unaprijediti svoje znanje, nego ostanu vjerni onome sto ih je nekada neko naucio. Ovo sto si pomenuo profesora fizike na faxu koji je unosio svjezinu u rad... mogu da kazem da i na mom faxu ima takvih profesora, i sva je sreca sto ih ima, jer kod njih mozes da razvijes osjecaj da je ono sto radis i cime se bavis zaista vrijedno.




Kad vec prozivas...

Mislim da se teorija i praksa (eksperiment) ne mogu posmatrati tako odvojeno kao sto se misli. Naime, da bi neka teorija postala zvanicna, ispravna i tacna mora biti eksperimentalno potvrdjena. Naravno, prilikom izvodjenja exp moze se desiti, sto nije rijedak slucaj, da se dodje do nekih potpuno novih i neobicnih rezultata koji nemaju veze sa teorijom koja je trebala da se dokaze. Iz takvih rezultata exp se javljaju nove teorije. Primijeticete da se tako mozemo vrtjeti u krug, potvrdjujuci cas nove teorije ili dobijati neobjasnjive rezultate.
Druga je stvar sto za dokaz neke teorije ne postoje materijalni i fizicki uslovi. Recimo Standardni Model fizike elementarnih cestica je predvidio postojanje masivne cestice tzv. Higgs-ovog bozona, ali ona jos nije otkrivena experimentalno.
Takodje bi trebali da znamo zasto sto toliko natrpani teorijom. Iz prostog razloga. NOVAC. Da bi dokazali ili pobili teoriju, potreban je eksperiment. Za njega je potrebna laboratorija, a za nju novac. Svi znamo koliko se u CG i S izdvaja novca za laboratorije, tako da je jedino ono sto nam ostaje da teoretisemo.

Meni je vise blizak eksperimentalni nacin rada, ali nikada necu reci da je teorija nepotrebna, jer iz njenog dokazivanja/pobijanja proizilaze otkrica.

Da...to je ono što sam rekao...



...ali vrlo je dobro što si spomenuo i mogućnost dobijanja nepredviđenih rezultata koristeći eksperimente. To je najinteresantnije u svoj ovoj priči.


Pozdrav...i, vidimo se na faksu

Teoretisanje u fizici je napravilo od nje nauku. Da nije teorije akustika bi do danasnjeg dana ostala umetnost. Teoretisanje ne moze da ubije kreativnost u fizici. Ono je fizika.

_{[Ovu poruku je menjao petarm dana 25.02.2007. u 10:37 GMT+1]}

Jeste,jeste.Buducnost su svakako dechki koji ne robuju dogmama moderne fizike inache stari znanci Hawking-a i Penrosea koji su znanje pobrali na prestizhnim institucijama,ali za chudo,prezaju da ga podele sa obichnim smrtnicima.I know

CHudi me da nije pomenut Sir Arthur C. Clarke.

Mozda sam malo uprostio svoje razmisljanje ubacivanjem pojma 'teoretisanje' tako da je doslo do dodatnog 'brake-a' u definisanju onoga sto bi trebalo predstavljati 'ubrzanje'.No,dobro,ako Braker nije ubedjen sta ja tu mogu ,moze poverovati ili ne,na njemu je.:) Sigurno mu necu matematicki dokazivati bilo sta (pa ni to da se On i ja poznajemo preko sestog prijatelja-prijatelja...).Mislim da je sam pojam 'teoretisanje' zapravo vulgaran nacin da se neka jednostavna ideja pretvori u stav koji ni najbolji filozof ne bi mogao da protumaci.
P.S. "Brake",sta mislis kako se razgovara sa nekim ko nece da te 'slusa'?Jednostavno,malo 'lazes',malo se proderes i na kraju ga 'tresnes' u facu:))) Tako da mu sav EGO (tako nepotrebno VELIKI) sateras u grlo:)))Naravno da ne mislim da upotrebim bilo kakvu silu,vec da preporucim tim mladicima (tako pametnim i otmenim) da ponekad izribaju neki pod umesto sto po celi dan 'teoretisu';da se spuste na nivo 'obicnog' coveka.

Pa nishta, MadZone je mesto gde intelektualne (a i one antipodne) akrobacije ne trazhe neko posebno etabliranje, vec same tvrdnje chine teorije koje oplemenjuju i menjaju pogled na svet.Mozhda ce se tamo pre otvoriti ochi knjishkim moljcima.

P.S. Pozdrav prijatelju shestog prijatelja

I teorijska i eksperimentalna fizika su podjednako vazne!!!

Interesuje me gde je i kada tokom istorije zabelezeno postojanje kreativnosti u fizici, pa da je neko teoretisanje moze ubiti?
Teoretisanje nije ubilo kreativnost(ne mozes ubiti nesto sto ne postoji), vec je teoretisanje doprinelo potpunoj dogmatizaciji fizike! Kreativnost u fizici bi postojala kada bi fizika bila u stanju da sa svog stanovista ispravno objasni univerzum i svet pojava u kojem mi zivimo. Postojecim dogmama u fizici ce uskoro odzvoniti, a tada ce i biti mesta za kreativnost

Steta sto ne zivimo u doba Platona, tada bi fizika bila bas kreativna bez trunke mamtematike.
Sedis na livadu ,grickas slamcicu i gledas u zvezde. No danas je drugo vreme. Odavno je fizika presla prag prosecnosti i postala nauka elitnih mozgova. Decenije mukotrpnog rada da bi se dostigao prosecan nivo znanja. Naravno kako fizika prozima sve oblasti postojanja apsurdno je ocekivati da poznajes sve delove fizike u potpunosti.
Postavlja se pitanje dali je kreativna. Odgovor na to pitanje mozes da das sebi ako samo na trenutak zastanes i pogledas stvari oko sebe: sjelica, mobilni, kompijuter itd. zamislite naseg Platona danas.
To su sve tehnoloska cuda koje covek i ne primecuje. A zamislite sta je iza zavese koju mi i nemnozemo da vidimo. Velike laboratorije. Stotine milijardi dolara svake godine se na zapadu ne bacaju uzalud.
Da skratim pricu fizika je danas kreativnija nego ikada ranije samo nerazumna prosecnom coveku.

Moguce je medjutim reci da je na licnom nivou danasnja fizika manje kreativna nego sto je bila pocetkom XX veka.
Naime, barem eksperimentalna fizika je danas mnogo vise organizovana, hijararhijska i birokratska (primer: ITER). U ovim uslovima, pojedinac igra sve manju i manju ulogu, pogotovo na velikom planu (overall dizajn svemirske misije/teleskopa/akceleratora). Odlican primer ove promene je Physics Department Cambridge univerziteta tj. Cavendish laboratorije od 1925. do 1950. Potrazi na internetu slike iz godisnjaka Cavendish-a.... koliko ljudi ima na slici 1925. a koliko 1950.? (*)

Pomalo frustriran delic americkog naucnog aparata,
Marko

(*)
A, gledajuci slike iz kasnijih godina, nadji kada je poceo Vijetnamski rat :)))))

Timski rad nikako ne moze da bude minus. Oslanjati se na pojedinca je apsurd. Sto pre shvatimo to pre cemo da krenemo iz mrtve tacke. Poslovica dva losa ubise Milosa nije samo fraza to je cinjenica. Copor lavova moze da ubije i samog slona.

Nije minus sto se apsolutnog napretka za zajednicu tice... najverovatnije.

Medjutim, veliko suzavanje delatnosti pojedinca moze da ucini iznenadne revolucionarne napretke u nauci i tehnici mnogo redjim i tezim. Ovo suzavanje takodje cini izbor nauke kao delatnosti za mlade ljude manje primamljivim (zasto toliko fizicara odlazi na Wall Street?)

Uzecu bas ITER kao primer. Osnovnu fiziku ITER-a plazma fizicari dovoljno dobro razumeju da 90% njih misli da prilicno dobro znaju kako ce ovaj reaktor da funkcionise. Konkretno, veruju da ce ITER moci da radi dovoljno dugo iznad breakeven tacke da bi demonstrirao relevantnu fiziku komercijalnog fuzionog reaktora. Ovo je razlog zasto su krenuli u izgradnju ovog ogromnog milijarderskog projekta.

Medjutim, primeti da sam rekao *demonstrirao* a ne *implementirao*. Plan je da prvo ITER radi tokom dve-tri decenije a tek *onda* da se razmislja o komercijalnoj primeni i to manje-vise sasvim na osnovu ITER-a. ITER zato prakticno znaci da u Evropi nece biti znacajnih investicija za alternativne pristupe fuziji koji bi potencijalno doveli do efikasne komercijalizacije pre 2030. Ovo sve znaci da Evropa prilicno garantovano nece postici komercijalni oblik fuzije jos tri decenije -- sam ITER ovo prakticno garantuje!

Mislim da su Ameri ovu situaciju dobro shvatili i zato su ogranicili svoje investicije u ITER. Na taj nacin ako ITER postigne veliki uspeh, Ameri ce moci da uzivaju u plodovima. Ako ITER nastavi da sljaka polako na duge staze kao sto je vec planirano, ogranicenje ITER investicija ce Amerima omoguciti da finansiraju grupu manjih, riskantnijih ali potencijalno mnogo isplativijih projekata. Evropa pak nema ovu opciju.

Navescu jos jedan primer -- NASA. NASA je poslala coveka na mesec upravo zahvaljujuci dobroj organizaciji i timskom radu.
1960-ih godina proslog veka medjutim, iza ove timske organizacije stajalo je >100 milijardi dolara. Kada je ovo astronomsko finansiranje prestalo krajem hladnog rada, NASA se pretvorila u biroktratsku, politizovanu, risk-averse (protivnu riziku) organizaciju. Najbolji primer ove filozofije su space shuttle i internacionalna svemirska stanica. Naucni doprinos WMAP satelita (ukupna cena <$1 milijarde sa odlicnom podrskom naucne zajednice) nauci mnogo puta je veci nego doprinos ISS-a (ukupna cena >$10 milijardi, podrska uglavnom od strane NASA-e i kongresa -- ne od naucne zajednice)!

Verovatno je sve to tacno. ali mislim da svaki pomak u okviru tima izvrsi pojedinac. Svako da svoj doprinos. Problem nastaje kasnije kad ljudi van nauke ili ljudi bez ili koji su izgubili kreativnost dospevaju na vodeca mesta.
Cini mi se da je s.s. cist promasaj. Sto se tice fuzionog reaktora tu ce morati nesto da urade ili
ce se covecanstvo suociti sa velikom energetskom krizom.

Kad govorimo o kreativnosti pojedinca moje misljenje je da ce covek veoma brzo biti izbacen kao najvece usko grlo progresa.
U fabrikama su ljudi prosto ne efikasni i zamenjuju se robotima. Samo je ljutski um ne zamenjiv. Predostavljam da se u svetskim centrima moci odavno trazi resenje i za taj problem.
Ono sto je potrebno i najvecim timovima strucnjaka da rade 10 i vise godina. Bice reseno u 1000-tim delovima sekunde.
Isorija ce se ubrzati do neverovatnih granica, i to za vreme nasih zivota.
Ostace samo covek, pojedinac da bledo gleda buducnosti u lice nemocan da ista shvati i razume.

Plasim se da cu previse da generalisem. Ako to ispadne slucaj, nadem se da ce ljudi barem da se zainteresuju za neke od keywords koje cu ovde da spomenem. Mislim (neskromno :) da bi neko mogao mnogo da nauci o danasnjoj tehnologiji samo prateci ove kljucne reci pomocu Google-a.

Manuelna ljudska delatnost se zaista sve vise zamenjuje automatizacijom. Ovu automatizaciju pak razvijaju veliki timovi ljudi, vecinom u korporacijama. Nekoliko primera za ovakve timski razvijane, ogromne, automatizovane sisteme:
- softver. najbolji primer: Windows operativni sistem
- komunikacije. primeri: fiber-optic transmission systems, TCP/IP all-purpose mreze zasnovane na istim
- poluprovodnicka tehnologija. fantastican primer: sistemi za UV litografiju
- razvoj lekova. primeri: automatsko sekvenciranje gena. automatsko ispitivanje lekova na preparatima proteina ili mikroorganizama
- avio industrija. primer: novi Airbus

Sa druge strane, zamene za kreativnost ne samo da nema, vec je sa stanovista drustva kreativnosti potrebno jos vise... na odredjeni nacin.
Naime, neko treba da osmisli i zacrta plan razvoja komplikovanih sistema tj. da da pocetnu ideju oko koje ce da se okupi organizacija i kapital. Sa stanovista gorenavedenih primera:
- softver. Unix i C su omogucili razvoj kompleksnih operativnih sistema 80-ih godina, koji su pak doveli do Windowsa i danasnjeg aplikativnog softvera
- komunikacije. Er+doped fiber amplifiers su omogucili veoma jeftinu long-haul optiku i doveli do eksplozije iste 80-ih godina proslog veka. WDMA i inovacije u dizajnu prijemnika i predajnika (VCSEL laseri) su jos vise povecali kapacitet mreza
- poluprovodnicka tehnologija. priznajem da je UV litografija fantastican ali skoro cisto tehnoloski i organizacioni napredak. sa druge strane, 2DEG i quantum well strukture omogucile su solid-state mikrotalasnu elektroniku. polysilicon i od skoro high-K metal-gate dizajn tranzistora omogucili su kontinualno povecanje brzine procesora
- razvoj lekova. Craig Venter i shotgun sequencing omogucili su sekvenciranje ljudskog genoma. Steven Quake i microfluidics.
- avio industrija. Finite-element analysis omogucio je mnogo efikasniji strukturalni dizajn aviona i drugih komplikovanih mehanickih konstrukcija od pocetka 70-ih godina.

Sada dolazi ovo "na odredjeni nacin". Velikih ideja kao ovih koje sam naveo nema mnogo. Shodno tome, ima veoma malo ljudi koji preko svojih ideja izgrade veliku organizaciju i na taj nacin steknu veliki uticaj. U isto vreme, za rad organizacija zasnovanih na ovim idejama potrebno je puno ljudi koji se bave relativno nekreativnim poslom. To vise nije manualno sastavljanje automobila ali zato imamo programiranje, rad sa misevima u biohemijskim laboratorijama, VLSI layout elektronike.... za sve ovo su potrebni ljudi. Zahvaljujuci globalizaciji, ovi ljudi su danas postali i veoma dostupni (Indijski programeri; tajvanska elektronika; korejska biotehnologija...)

Covek bi pomislio da je puno ovih ljudi moguce zameniti masinama. 70-ih godina proslog veka sa pricom o AI to je mozda tako izgledalo. Medjutim, AI je u dobroj meri razocarao bas zbog prevelikih ocekivanja. Zaista, realne mogucnosti kompjutera da zamene ljude su danas veoma ogranicene. Razmisli samo o:
- prepoznavanju oblika
- *pouzdanom* prepoznavanju govora
- snalazenju u prostoru i navigaciji
- matematickom rezonovanju

Takodje, cak kada se pojave nove tehnike za automatizaciju, danasnje velike organizacije imaju dosta veliku inerciju da promene svoj nacin rada. Najveci primer za ovo je bas softverska industrija -- vecina sistemskih programera jos uvek koristi C -- jezik razvijen 70-ih godina XX veka bez zastite memorije, bez type checking... -- fundamentalni nedostatci koji leze iza puno danasnje muke sa bagovima, virusima, etc. Znatno idejno naprednija Lisp masina pojavila se 80-ih godina ali je pojavom PC-ja na trzistu pukla. A imala je zastitu memorije, just-in-time debugging citavog operativnog sistema, modularnost....

Da zakljucim -- danasnje trziste i tehnologija traze mali broj ideja i fundamentalnih inovatora oko kojih ce da se okupe velike organizacione celine. Posto ove tehnoloske celine nece u dogledno vreme biti automatizovane, bice potreban veliki broj radnika i inzenjera koji ce da se bave relativno nekreativnim ali nezamenjljivim tehnoloskim poslom.

Ovde si izneo puno zanimljivih cinjenica koje su i meni delimicno poznate. Nebi mogao bas doslovce da se slozim s
tobom. Svi ti problemi koje navodis uprovo i poticu od ogranicenosti ljudskog uma, a ne od same tehnologije.
Sve sisteme osmisljavaju ljudi pa kako smo ne savrsena bica te gerske su skoro iskljucivo greske coveka. U trenutku kad hardverski deo prevazide ljudske potencijale, a ja veruje uskoro pitanje je samo ljudske maste kako ce da resi problem vestacke inteligencije. Nove tehnologije ne treba da stvaraju ljudi vec napredi softveri koji su sposobni da uce na sopstvenim greskama. Da brzo i lako prevazilaze sve probleme. Kad program pravi drugi bolji program i kad osmisljava, testira i proverava nove strukture procesora tada ce da se prevazidu sve slabosti sadasnje tehnologije i napredak ce se znacajno ubrzati.
Kopanje u rudnicima su zamenile velike i glomazne masine, letimo avionima, raketama ali kad treba da se misli e to je iskljucivo pravo coveka. U tom delu se nismo znacajno pomakli u odnosu na kameno doba.
Bolje uloziti izvesne napore u tom pravcu, a ne rasipati i onako ogranicene ljudske potencijale na neke stvari koje ce se u buducnosti resavati za nekoliko trenutaka novim tehnologijama.
U tom delu kreativnost fizicara kao najumnijih ljudi treba da bude vodeca.

> U trenutku kad hardverski deo prevazide ljudske potencijale, a ja veruje uskoro pitanje je samo ljudske maste kako ce da resi problem vestacke inteligencije. Nove tehnologije ne treba da stvaraju ljudi vec napredi softveri koji su sposobni da uce na sopstvenim greskama. Da brzo i lako prevazilaze sve probleme. Kad program pravi drugi bolji program i kad osmisljava, testira i proverava nove strukture procesora tada ce da se prevazidu sve slabosti sadasnje tehnologije i napredak ce se znacajno ubrzati.

Ove ambiciozne mislio o AI prisutne su jos od vremena HAL-a i Odiseje 2001., a cak i ranije. Sada o AI i prevazilazenju ljudi pricaju "singularity" autori poput Vernor Vinge-a i Charles Stross-a. Svakako pogledaj Stross-ovu besplatnu online knjigu Accelerando! -- veoma zanimljivo.

Medjutim, upravo sam zato spomenuo AI istrazivanje u zadnjih 30 godina. U mnogim stvarima nismo se pomakli dalje od uma insekta sa par stotina neurona. Vec sam spomenuo prepoznavanje oblika (sistem koji identifikuje svaki objekat u tvojoj sobi), prepoznavanje govora, snalazenje u prostoru i matematicko rezonovanje. Tome bih sada dodao i koordinaciju aktivnosti ("swarm intelligence"... daleko od mravinjaka), robotiku (robot sa dve noge koji pravilno trci ili igra fudbal.... jos uvek SF) i gramaticke sisteme (zasto jos uvek ne postavljamo komplikovana pitanja racunarima nasim normalnim jezikom?)

Ponovicu glasno svoju tezu da su velika ocekivanja od AI tehnologija nanela jako puno stete onim AI aktivnostima koje su u stvari dovele do konkretnih proizvoda i napretka. Ovde najvise mislim na razvoj programskih jezika poput LISP-a i Scheme-a, zatim modernih cistih funkcionalnih jezika poput Haskell-a, sofisticiranim sistemima navigacije (obavezno pogledaj DARPA Grand Challenge!), sistema za pretragu (Google), baza podataka i ekspertskih sistema (nalazenje jeftinih avio-karata -- Orbitz, Hotwire, ITA software, etc.)

Primeti medjutim da medju ovim sistemima jako malo njih imaju fleksibilnost ucenja cak najobicnije postojece neuronske mreze. Jer, te neuronske mreze su bas odlican primer razocarenja u AI. Razocarenje je nastalo kada su ljudi shvatili da su fantasticni rezultati moguci ali da su za njih potrebne milijarde "neurona".... U mozgu sa bioloskom nanotehnologijom koju zivi svet koristi i sa komplikovanom nelinearnom funkcijom svakog neurona, to je lako. U elektronskim sistemima, to je mnoooogo teze posto jer svaki tranzistor radi mnogo, mnogo manje nego svaki neuron a nije tako dramaticno manji od istog.

U stvari, jako smo daleko od razumevanja funkcionisanja ljudskog mozga. O prenosenju nervnih impulsa i large-scale strukturi neurona i njihovih mreza znamo dosta. fMRI konacno omogucio je preciznu (1mm) identifikaciju delova mozga aktivnih u svakodnevnim aktivnostima. Electrode arrays su omogucili in-vivo snimanje aktivnosti svakog od 10-30 neurona u maloj mrezi ili odredjenom malom delu mozga. Imamo predstavu o tome koje vrste analize ulaza vrsi vizualni korteks (identifikacija kretanja, identifikacija linearnih oblika, etc.).

Sa druge strane, o biohemijskim (aktivacija gena) mehanizmima trajne memorije ne znamo skoro *nista*. Daleko smo od modela neurona na racunaru koji bi omogucio tacnu simulaciju aktivnosti cak njih 50 ili 100. Nase mogucnosti fabrikacije malih struktura daleko su od onoga sto priroda radi u svakom neuronu (geni, RNK, proteini, transkripcija, enzimi - svi rade ne na 50nm vec na skali od 1nm i to na mnooooogo vise nacina nego samo binarno 1 ili 0). O citavom vizualnom korteksu kao celini znamo jako malo a o auditornom jos manje.

Zato treba biti pazljiv i ne ponoviti u bioloskim istrazivanjima gresku AI-ja. Ova istrazivanja dovesce do mnogo odlicnih stvari -- prvih veza elektronike i nerava, pomagala za invalide, razumevanja i potencijalno lekova za neuro-degenerativne bolesti poput multiple skleroze ili mozda alzheimer-a, boljeg razumevanja bioloskih osnova ljudskih emocija i imperativa (i, ja bih rekao na taj nacin, revolucije u psihologiji). Medjutim, prevelika ocekivanja koja pocivaju na replikaciji neuronskih struktura pomocu poluprovodnika poput simulacije citavog mozga na racunaru, vestackih zamena za delove mozga i prave vestacke inteligencije mogu da ubiju ova istrazivanja pre nego sto ona dobiju priliku da bilo sta urade.

Zeleo bih prvo da ti cestitam na odlicnom poznavanju nauke i tehnike. Iscrpan odgovor o tome sta je trenutno aktuelno zahteva dosta vremena, moram da priznam da cinjenice koje navodis su sigurno posledica visedeceniskih experimenata i pricaju pricu za sebe. No to ne moze da pokoleba moje misljenje da ce do odlucujuceg proboja doci u narednih nekoliko godina. Pitanje je vec dali ce ona biti prezentovana siroj svedskoj javnosti ili ce radi profita biti deljena na kasicicu. Ako uzmemo u obzir profit koje kompanije ubiru od svake tehnologije jasno je da one same koce razvoj. Maksimalni napredak je sigurno u vojnoj industriji gde nazalost mi nemamo uvida.
Ne mislim da je princip rada ljudskog mozga takao komplikovan kao sto nam se cini. Ako recimo razmotrimo posmatranje slika i prepoznavanje oblika vidimo da ljudsko oko ne fokusira ceo vidik, da kazemo u punoj rezoluciji, vec samo jedan mali deo. Ostatak ostaje zamucen i dolazi u zizu posmatranja tek ako se neki objekat pomeri.
Pokusaji raznih softvera na ovu temu je sasvim pogresan. Analizira se svaki piksel te otud i dolazi do poteskoca. Prosto od drveca se ne vidi suma. Slicna svar je po meni mada ne tvrdim kod proucavanja gena. Vidi se da tu nisu puno radili fizicari. Oznake slovima ne pokazuju nista, a izazivaju samo konfuziju. Mnogo bolje bi bilo da se slova zamene bojama.
Jedno od mojih interesovanja vezana je za interpolaciju. Koncept po kome se odreceni broj tacaka zavisnosti pretvara u najverovatiju funkcionalnu .
To je odlican koncept za razvoj vestacke inteligencije. Nije potrebno poznavati sve segmente nekog dogadaja da bi se odredio njen tok. Treba ovde uvesti koncept verovatnoce kao dominantan nad konceptom potpunog odredivanja. Na taj nacin ako bi se pravac razvoja a opet po mom misljenju usmerio na pravu stranu. Sa tehnologijom koju posedujemo i danas bi se napravili krupni koraci napred.
Stvar je samo u ideji pa makar ona bila i cisto teoriska, a ostalo je stvar tehnike i nazalost para.

mcetina, cini se da se razumes u neuronske mreze. Ja se njima bavim onako, polu-amaterski :). Cak sam upravo ovih dana radio neke biblioteke za njih u .net-u.
Ono sto me interesuje, kazes da bi neuronske mreze mogle biti uspesne ali sa velikim brojem neurona. To nije bas izvodljivo na klasicnim procesorima koji nemaju gotovo nikakav stvarni paralelizam (ok, imamo sada 2, 4 i 8 jezgara, ali to je to). Ali, meni zvuci neverovatno da ne postoje specijalizovani procesori za to. Funkciju nednog (vestackog) neurona moze da vrsi samo nekoliko tranzistora. Sadasnji Core2Duo Pentium 4 ima skoro 300 miliona tranzistora. Kada bi se napravio CPU sa tim brojem tranzistora a imao strukturu neuronske mreze, cini mi se da bi se postigli mnogo veci rezultati nego do sada.
Sad, da li ne poestoje takvi procesori i kako to da niko nije odlucio da pravi (tesko mi je za poverovati) ili postoji tako nesto ali iz nekog (kog?) razloga nije dalo narocite rezultate (ili jeste ali se krije)?

U stvari, u neuronske mreze se ne razumem puno. Medjutim, od biologa sam slusao dosta stvari o neuronima, imam predstavu o danasnjim mogucnostima integracije, a slusao sam i citao malo o istorijatu AI.

Voleo bih da mi neko kaze suprotno ali moj utisak je da su se pojedini neuroni pokazali znatno komplikovanijim nego sto se mislilo pre 10 godina. Na to su najvise uticale nove informacije o biohemijskim mehanizmima unutar celije. U toku od par sati neuron je u stanju da promeni koncentraciju proteina u sebi kao i odabir gena koje iskazuje. Ove promene u veoma komplikovanim interacelularnim procesima trajno i znacajno menjaju nelinearnu, multiple input-multiple output prenosnu funkciju neurona. Misli se da ovi mehanizmi stoje iza dugorocne memorije. Zbog ovoga sumnjam da je neurone zaista moguce adekvatno simulirati sa par tranzistora.

Takodje znam -- a svakako bi trebalo detaljnije pogledati -- da je krajem 80-ih i pocetkom 90-ih doslo do velikog smanjenja resursa alociranih za istrazivanje iz oblasti neuronskih mreza. To je taj AI krah koji sam spominjao.

Sto se custom integracije tice, tacno je da je to skupo. Medjutim, nikako nije toliko skupo i nedostupno da bi to bila prepreka za realizaciju ovakvih sistema u javnom domenu. Sve Qualcomm-ove i Broadcom-ove komunikacione cipove prave npr. Tajvanci. Texas Instruments ima fabs u Americi ali mislim da cak i oni dosta toga outsourcuju u Aziju. Dakle, VLSI procesi nikako nisu u toj meri tajna da ne mozes da pravis svoj Si.

Veca tajna su cutting edge procesi za UV litografiju. Medjutim, to tera samo cutting edge (faktor od 30%) minijaturizacije i potrosnje energije -- opet nebitno za fundamentalnu ostvarivost nekog inovativnog interconnect dizajna. Kao primer custom interconnect kompjuterske arhitekture koja je fabrikovana na malo naveo bih Jerry Sussman-ov superkompjuter za gravitacione simulacije napravljen tokom 80-ih godina. Jako zanimljiva prica.

Prava tajna su dizajni i procesi za ultrabrze tranzistore za mikrotalasne i radarske primene. Ali, specificnost materijala koji se za to koriste (iskljucivo III-V) znatno otezava integraciju. Radi se zato o veoma special-purpose i jednostavnim napravama -- daleko i od racunara i od neuronskih mreza.

Sve u svemu, da te neuronske mreze dobro funkcionisu sa danasnjom VLSI tehnologijom, videli bi ih.

Marko

U knjizi Liona Ledermena “Bozija cestica” je dato poredjenje teoreticara i eksperimentalaca. Kaze na 23. strani:

Teoreticar dolazi na posao kasno, sedi na dugotrajnim, teskim konferencijama na grckim ostrvima ili navrh neke svajcarske planine, ide na prave godisnje odmore, I kod kuce je dovoljno cesto da moze cesce izbacivati djubre. Brine ih nesanica. Prica se da je jedan teoreticar otisao fakultetskom lekaru i pozalio se:”Doktore, pomagajte! Nocu spavam dobro, a i pre podne isto tako, ali popodne nikako da oka sklopim, sve se nesto prevrcem po krevetu.”


Eksperimentator ne moze da zakasni kuci – jer kuci i ne ide. Kad se posao u laboratoriji zahukce, spoljasnji svet prestaje da postoji. Posvecenost opitu postaje potpuna. Spavanje je kad uspes da se sklupcas negde na podu uz akcelerator i odremas jedan sat. Teoreticar moze provesti ceo zivot, a da ne oseti, nijednom intelektualni izazov opitnog rada, niti uzbudjenja i opasnosti laboratorije – kran koji polako prenosi deset tona tereta iznad tvoje glave, paljenje i gasenje znakova sa ucrtanom lobanjom i dve ukrstene kosti, ili natpise OPASNOST, RADIOAKTIVNO. Jedina stvarna opasnost koja preti teoreticaru je da se moze ubosti olovkom u prst dok napada neku bubicu koja puzi po njegovim proracunima.

Po to i nije bas tako crno belo.
Experimentalna i teoriska fizika su neraskidivo povezane. Snaga bez mozga nicemu ne sluzi i obrnuto. Cudno je da se kod nas sve deli pa i sama elita. Predpostavljam da je na svim fakultetima isto, 2 tabora teoreticara i experimentalaca.

Upravo si rekao da eksperimentalci nemaju mozga :) Ne znam sta zelis da kazes. I u Princetonu imas recimo katedru za matematicku fiziku... Mislis li da bi tu trebao da se ubaci neki eksperimentalac ili sta? Svuda u svetu su ljudi podeljeni u razlicitim katedrama. Nije u tome problem. Problem je sto kod nas ljudi sa razlicitih katedri ne saradjuju.

Upravo to sam i hteo da kazem. Ne da experimentalci nemaju mozga vec da je neophodna saradnja.Sama teorija bez experimenta bi bila suvoparna i apstraktna kao filozofija. Odnosno izgubila bi korak sa realnoscu i postalo suvo naklapanje. Nesto poput matematickih definicija. Sa druge strane cesto je teorija vodilja ka experimentalnim potragama i dokazima. Mora da se prizna da su svi veliki experimenti prvo u glavi bili zamisljeni, teoriski obraceni pa onda experimentalno izvedeni. Zamisite, sta bi bilo samo da se meri, a nezna se sta se trazi. To bi bila snaga bez mozga.

Ne znam. Ja studiram fiziku u NS. Ponekad imam utisak da se ne vole pretereno ni ljudi s iste katedre, a kamoli sa razlicitih. Saradnju je jako tesko uspostaviti. Takav je nas mentalitet ovde.

Dobiješ nešto tipa teorija struna (string theory) - 0 eksperimentalnih potvrda do dandanas. Danas je postalo pomodno da matematičari (tj. matematički fizičari) izvedu neki teorem i onda za zadovoljstvom ustanove: "Hej, ovo bi moglo imati primjene u teoriji struna! Mogao bih objaviti rad o ovome!". Potpuno se marginalizira pitanje ima li taj teorem (i njegova interpretacija) uopće fizikalnog smisla, odnosno opisuje li fizikalnu stvarnost. Nekad su davno fizičari oklijevali promatrati rješenja jednadžbi koja bi bila besmislena, odnosno direktno u sukobu sa uvriježenom znanstvenom doktrinom o prirodi svemira (hint: Diracova jednadžba - postojanje antimaterije prije nego je detektirana) - danas bez pardona npr. napumpaju broj dimenzija univerzuma ili kažu: "A čuj, gravitacija je tako slaba jerbo gravitoni putuju kroz paralelne svemire u višedimenzionalne prostore..i da, gravitacija bi se mogla koristiti kao interuniverzumni telegraf!".



To je Sussman od SICP slave? :D Govoriš li tu o dokazu kaotičnosti sunčevog sustava i o LISP mašinama kao simulatorima?

PS: O padu AI - dva zanimljiva intervjua turingovca Marvina Minskyja (jednog od inteligentnijih ljudi na planetu):

http://www.wired.com/science/discoveries/news/2003/05/58714
http://discovermagazine.com/2007/jan/interview-minsky/ (obavezno i komentar)

E kada ste vec kod terije u fizici.
Kako se zovu grane fizike koje se bave terijom?
Nesto kao Apstraktna fizka, kvazi fizika. Ispravite me ako sam pobrkao nesto.

Kvantna mehanika, Teorijska fizika kondenzovane materije, Teorija haosa... Ja bih tu ubrojao jos i Matematicku fiziku.

Ne postoje grane fizike koje se bave teorijom. Cela fizika se bavi teorijom i eksperimentom. Teorija se zasniva na eksperimentu, a eksperiment na teoriji. Bez teorije, fizika bi bila samo zbirka numeričkih podataka isto kao što bi se bez eksperimenta fizika pretvorila u običnu filozofiju.

Najveći problem današnje fizike je njena momumentalnost. Ona je danas prosto previše velika da bi je jedan čovek sagledao i u "lonely gunman" maniru ispretumbao paradigme fizike poput Ajnštajna ili Hajzenberga (pošto imam neki osećaj da je pokretač teme nekako to imao na umu).

Što se primedbi o matematici tiče, fizika ne može da operiše bez nje i u sadašnjim graničnim oblastima fizike ona nema nikakvu alternativu zato što smo granice u kojima ljudska intuicija funkcioniše odavno prešli i jedini način (pogotovo u fizici visokih energija) je da pustimo da nas matematika vodi i da gledamo da li nas vodi ka nečemu što je eksperimentalno proverljivo i potom da proverimo slaganje toga sa eksperimentom.

Jedna pitanje za pokretača teme:
Koliko doktorata iz fizike poseduješ kada konstatuješ/pitaš nešto ovako

Preterano teoretisanje, sigurno nece dovesti do nekih revolucionarnih pronalazaka. Cak, sta vise,
uzrok "kaskanja" mogu biti same teorijska fizika. Npr.

Tek posle 50(!) godina od pronalaska superprovodljivost, nastaju dve teorije koje
"objasnjavaju" sam fenomen, BCS i teorija Bogoljubova, koje su donekle objasnjavale
superprovodljivost kao superfluid Kuperovih parova, ali ista ta teorija je zabranjivala(!)
postojanje superprovodnika sa Tc visom od 30K. Danas znamo za superprovodnike sa Tc od 150K.
Sta bi bilo da smo rekli da su te teorije neporecive i da nije bilo ljudi koji su tvrdili suprotno.
Dan-danas ne postoji teorija koja u potpunosti objasnjava superprovodljivost i novi materijali se
pronlaze metodom proba-pokusaj



Zatim, teorija gravitacije, poznata Pioneer anomalija, teorijaska izracunavanja se ne poklapaju
su brzinom Pioneer sonde, koja ima ubrzanje od (8.74 ± 1.33) × 10^−10 m/s2 ka Suncu. Teorija
nema odgovor na ovo.


Anomalne brzine zvezda u kracima galaksija, pocevsi od nama najblize Andromede.
Takodje tu spada i skoro dokazano ubrzavanje svemira.

Sve ovo se objasnjava "Tamnom materijom i energijom. Hmmm.

Pre trista godina hemicari su gorenje objasnjavali flogistonom, tamnim elementom
koji se nalazi u svim predmetima koji gore(!).



Koliko se danasnji fizicari mogu osloniti na teorije koje danas postoje? Da li su one
iole blizu "Svetog grala" fizike, teoriji koja objasnjava sve ili su samo nastale stimovanjem vec postojecih
da bi se objasnili fenomeni koje vidjamo u svakodnevnom zivotu?

Da, teoriska fizika ima mnogo promasaja i pojednostavljivanja, no to nikako ne znaci da ona nicemu ne sluzi. Ima i obrnutih situacija. Recimo kod otkrica neutrina. Da se samo slepo verovalo experimentalnim podatcima. Svi fundamentalni zakoni sveta koja poznajemo bi pali u vodu. I sta bi se onda desio, potrosili bi decenije na odkrivanje ponovo tople vode. Prosto experimentalni uredaji nisu savrseni i imaju svoju granicu primenljivosti. Teoriska fizika u nekim segmentima ide i 100 godina ispred experimentalne, pa i nije cudo sto se javljaju puno gresaka. Na kraju samo ono sto vredi i sto se experimentalno potvrdi i ostane. Sve ostalo padne u vodu i vremenom se zaboravi. Osim ako ga mi kao takav pogresan pokusaj ne ucimo u skoli kao primer evolucije naucnog misljenja, na principu pokusaja promasaja.

Eksperimente rade ljudi, a ljudski je gresiti.

Sve su ovo sjajni primeti kada je teorija bila ispred eksperimenta i kada je eksperiment bio ispred teorije ali sigurno je jedno da i jedni i drugi prave greske.
Da bi covek osmislio neki eksperiment treba barem malo da poznaje teoriju, jer treba da zna sta moze da uradi, sta bi mozda mogao da dobije i td. A opet teoreticar moze da nasvrlja sta god, sve dok to eksperiment ne potvrdi sto kaze jedan profesor : "puj pike ne vazi".

Sigurno da teoretisanje nije ubilo kreativnost u fizici, ali je isto tako sigurno da je ponekad i koci, jer ipak fondovi za velike eksperimente se dobijaju tek kada teorija nesto predvidi. (uglavnom)

Da li je teoretisanje ubilo kreativnost u fizici? Pa nije. Mozda je bolje pitanje da li ce teoretisanje ubiti kreativnost u fizici? Racunari su ubili kreativnost u sahu. Neko bi mozda rekao zasto bi uopste sahisti ucili teoriju otvaranja, sredisnjica, zavrsnica. Zasto ne bi jednostavno svaki sahista seo i igrao po intuiciji i tako pokusao da dodje do pobede? Pa iz jednostavnog razloga sto zna da tako nece postupiti i njegov protivnik! Ja mislim da teorija fizici daje neku eleganciju. Saradnja izmedju teoreticara i eksperimentalaca je ono sto fizici daje neku prefinjenost i svrstava je u fundamentalne nauke. Priroda je toliko raznovrsna da ima mesta za sve vrste fizicara Mora se jos nesto reci. Gotovo sve dobre knjige iz fizike napisali su teoreticari! Stiven Hoking kaze da nije hteo da se bavi hemijom zato sto mu nije dovoljno fundamentalna. Teoreticari stvaraju ideje o modernoj viziji sveta i daju fizici fundamentalnost, a eksperimentalci pokazuju da su teoreticari u pravu a sve to koristi industrija. Ono sto je mozda zabrinjavajuce je da li ce sve vise koriscenje racunara u fizici ubiti taj duh koji fizicari poseduju i uciniti da kroz 50 god. teorijski fizicar postane primenjeni informaticar?

Mora se priznati da fizika gubi na snazi upravo zbog racunara. Masa umnih glava bez kompijutera bi se zanimala fizikom bas kao sto je to bilo nekada. Spoj racunara i fizike je idealni spoj. Daje neku sirinu i jednostavnost. Brzi pregled rada. Vizuelizaciju problema i sveobuhvatnu pomoc. Da ne govorimo o informacijama koje su na dohvat ruke svakome putem interneta. Smesno je da neko ko se bavi progresom ljudske prakse i misli odbacuje tehnoloske pomocnike kao nesto strano i nekorisno.
Ima li danas neko od vas koji moze da se pohvali brzinom misaonog mnozenja brojeva od vise cifara. Raditi neku banalnu stvar nema svrhe, treba se osloniti na sustinu i ono sto je novo.

Kompjuteri mogu biti mac sa dve ostrice. Pretpostavimo da je neka teorija tacna i da
su poznati svi pocetni uslovi sa zadovoljavajucom tacnoscu. U tom slucaju simulacija na
kompjuteru daje rezultate sa zadovoljavajucom tacnoscu. Ali, pretpostavimo malo
drugaciju situaciju. Ukoliko u simulaciji previdimo naizgled banalnu jednacinu, radimo
sa jos uvek "mladom" nedokazanom teorijom, koristimo lose uslovljene matematicke sisteme
(mala greska u ulaznim podacima dovodi do velikih promena u izlaznim podacima). Sve ovo
dovodi do pogresnih rezultata.
I opet se svodi na teoreticar pretpostavi, ekperimentator dokazuje...

Na zalost, sve vise se primenjuju simulacije, i sve cesce se rezultati tih simulacija prikazuju
kao cinjenice bez prethodne provere. Ovo narocito vazi u astronomiji.

P.S. Jos niko nije obratio paznju koliko ekonomija moze da uspori fiziku i dalji napredak.
Kao sto je mcetina naveo nuklearna fuzija u Kadaraceu(ITER) GARANTUJE da necemo imati
nuklearnu fuziju u sledecih 30-40 godina. Sta bi bilo da neki fizicar otkrije revolucionarno
nov izvor ciste energije, koji bi naftnu industriju vrednu nekoliko hiljada milijardi dolara
bacio u kolaps. Pa sahranili bi i njega i njegovo istrazivanje da ga vise nikad ne nadju.

Mozda pre 20-tak godina. Danas medutim naftni izvori u Americi su presusili, a celokupne izvore drzi Rusija i neke ne anglo saksonske zemlje. Tako da takav pronalazak danas imao bi produ. Mislim da to i nije moguce barem po ceni isplatljivosti nafte. Sva ova prica spasimo i ocistimo svet, a lansirana od strane onih koji su isti taj svet i zagadili, upravo ima tu skrivenu poruku. Nemamo vise nafte zastitimo svet od Ruskog uticaja.

U svakoj nauci postoje tehnicari i sistematicari i ne mogu jedni bez drugih.

Primer Ojlera i Rinmana u matematici, ili Faradeja i Maksvela u fizici...



Platon u Drzavi kaze da u astronomiji nije bitna observacija, nego iskljucivo matematika...

Retko ko je od antickih filozofa toliko cenio matematiku:
http://faculty.kfupm.edu.sa/MATH/irasasi/PlatosView.pdf



Po tebi je Platon prosecan um?



_{[Ovu poruku je menjao branko1408 dana 08.05.2010. u 22:57 GMT+1]}

Hah, interesantna tema, vredna malo mog slobodnog vremena.

Dakle, imam dosta alata kod kuce: cekic, srafciger, pilu ... Takodje, imam brata automehanicara, kod koga odlazim, jer volim gledati kako se auti rastavljaju i sastavljaju. A, kod njega sam video neke alatke neobicnih izgleda, na kojima prepoznajem rukohvat, dakle derze se u ruci, ali bi sam vrag znao za sta sluze.

E sad, dao sam otkaz u firmi i otvorio auto radionicu, jer: 1) imam alata dosta, 2) volim automobile. I, kad je stogao prvi na popravak, krenuo sam na motor sa pilom, cekicem i srafcigerom... i, pogadjate sta se desilo: potpuni promasaj! I onda, pozvao sam brata, a on je dosao sa gomilom tog neobicnog alata i pokazao kako se uglavljuje klip itd, dakle upotrebu tih cudnih alata ... uglavnom, od tada je popravak automobila pesma...

Naravno, ova prica je izmisljena, ali dobro opisuje odnos teorije i eksperimenta. Problem je, sto dosta profesora matematike na fakultetima jesu strusnjaci za matematiku, ali u vecini slucajeva nisu zainteresovani za njenu primenu, pa studentima ne objasnjavaju sta ce im to u zivotu. Rezultat: gnjavaza studenata, koji uce nesto, a ne shvataju upotrebnu vrednost istog. Mi smo na PMF-u u Novom Sadu imali jednu grupu profesora, koji su uveli predmet matematicke metode moderne fizike, u okviru koje smo ucili istu tu matematiku, ali od strane fizicara. Ona je bila mnogo manje oslonjena na teoreme, leme i dokaze (to se radilo ranije u okviru matematike), ali je teziste stavljeno na primenu u granama fizike. Tako smo stekli uvid o primeni Laplasove transformacije u problemima iz teorije oscilacija itd. Dakle, objasnjeno nam je kako se koriste matematicki alati za resavanje problema u fizici.

Dalje, primenom tih alata dosli smo do nekih rezultata, a na eksperimentalnim vezbama se demostrirala provera teorijskih rezultata u praksi. I, gle cuda, teorija i eksperiment su se fantasticno poklopili (naravno, tu se radilo o vec proverenim teorijama), i za mene je, kao studenta fizike, ta sprega teorije i eksperimenta bila fascinantna. U stvari, tada sam zaista shvatio ulogu teorije i eksperimenta u fizici. Tu se, predamnom, pokazala istinitom Helmholcova izreka da "nema nista prakticnije od dobre teorije". Tog momenta su moji profesori ispunili svoju ulogu: stvorili su novog pripravnika u struci zvanoj fizika.

Mislim da je pitanje teorije i kreativnosti izlisno. Teorija je, kao i eksperiment, uvek ogledalo kreativnosti. Ni teorija, ni eksperiment, ne mogu bez kreativnosti. Morate biti kreativni da postavite teoriju, a i da postavite eksperiment. E sada, bez poznavanja matematickih alata, nema ni teorije ni eksperimenta. A na matematiku ne treba gledati kao nesto sto ubija teoriju i eksperiment, vec na alatku, koja omogucava da se postavi teorija i izvrsi eksperiment. A, ako vam se cini da se sustina izgubila u matematici, to je znak da ste imali lose profesore matematike, koji vam nisu uspeli objasniti te alatke. Lep primer je utakmica izmedju Sredingera (koji je postavio kvantnu fiziku u obliku dif. jednacina) i Hajzemberga (koji je istu kvantnu fiziku postavio u matricnoj formi). Dugo vremena su se sporili sta je pravi oblik kvantne mehanike, i bilo bi lako proglasiti pobednika da oba pristupa nisu dala iste rezultate. Hilbert je, kao matematicar, ispravno video vezu: sistem diferencijalnih jednacina (Sredinger) moze da se svede na matricu koeficijenata (Hajzenberg). Kao sto je rekao Hilbert: Fizika je suvise kompleksna oblast da bi se jednostavno prepustila fizicarima, koji cesto ne vide da je matematika Boziji dar nauci.

Toliko o tome ....

@pannonius, dali si ikada pomislio da na matematičkom modelu „četverovektor“ (tri prostorne i jedna vremenska koordinata), koristiš „četverovektor“ – tri vremenske i jedna prostorna koordinata?!
Mislim da je ovaj drugi „model“ (uz korištenje neke konstante c) mnogo korisniji za ispravno shvatanje fizičke stvarnosti.

Ne, nisam pomislio na tako nešto. Priznajem, nisam se upuštao u teoriju relativnosti u smislu hobija ili daljih istraživanja nakon studija.
Međutim, četvorovektor može biti, matematički gledano, sačinjen od bilo koja četiri međusobno normalna vektora. U fizičarskom pristupu bi trebalo rešiti neke probleme vezane za fizički smisao, i tu bi "neka konstanta c" imala svoju ulogu. Međutim, moja zanimanja ne idu u ovom pravcu (studirao sam industrijsku fiziku i time se i bavim profesionalno) i ne znam šta bi se time dobilo. U svakom slučaju, otvoren sam za igru "šta bi bilo kad bi bilo" ...:)
Stoga, samo napred, svi ćemo naučiti nešto iz toga!