[ Nebojsa Milanovic @ 23.12.2008. 18:24 ] @
| Olympus je jedna od pet japanskih kompanija sa najvećom tradicijom (ostale su Canon, Nikon, Minolta i Pentax), čijih se analognih modela iskusniji korisnici rado sećaju (podsetiću samo na legendarnu OM seriju koja je bila sinonim za kvalitet...) Nailaskom digitalnog doba, vodeći brendovi su se u njemu snašli na različite načine. Canon je reagovao najbrže i pravilno procenio razvoj tržišta. Dobro je predvideo buduće standardne dimenzije senzora u refleksnim aparatima, kao i značaj činjenice da je najbolje da požuri sa razvijanjem tehnologije sopstvene proizvodnje senzora. Tako je i uradio, i uz agresivnu politiku cena i adekvatan marketing, uspeo da izbije na prvo mesto po broju prodatih primeraka i to u svim DSLR klasama. Ostali su time bili donekle zatečeni, a jedino se Nikon modelima D80, D200, D300 i D3 konačno otrgao i u poslednje vreme veoma približio večitom konkurentu Canonu. Drugi nisu imali tu sposobnost i sreću, naročito Minolta. Elektronski gigant Sony (ali do tada bez foto-iskustva), ju je u celosti kupio sa namerom da materijalizuje svoju snagu na polju video tehnike i zauzme jednu od ključnih uloga i u narastajućem DSLR foto-segmentu. Nije mu bilo dovoljno što je u klasi kompaktnih aparata na samom vrhu (zbog činjenice da drži ubedljivo najveći procenat proizvodnje senzora za njih), i time je želeo da se što bolje pozicionira i na polju refleksnih aparata. Olympus je krenuo drugačijim putem i na DSLR tržištu je ostao u senci agresivnog Canona, u poslednje vreme i Nikona. Jedan od glavnih razloga za to je opšte rasprostranjeno mišljenje da su senzori Olympus modela slabijih električnih osobina nego trenutni Canon-Nikon model. U tome postoji određena doza istine, ali se često zanemaruju ostale činjenice i neke nesumnjive prednosti Olympus modela, naročito u donjem DSLR segmentu. Po mom mišljenju, Olympus je u još samom početku napravio grešku koja ga je u priličnoj meri limitirala. Pogrešno je procenio buduću preovlađujuću veličinu senzora DSLR modela, a osim toga potpuno je ignorisao čak i mogućnost da senzor bude veličine negativa na starim SLR aparatima (24x36mm). U saradnji sa Kodakom razvio je tzv. „Four Thirds“ sistem baziran na senzoru nešto manjih dimenzija od danas najčešćih APS-C Canon i Nikon modela. Samim tom što je manji, taj senzor je u određenoj generaciji od njih uvek inferiorniji po odnosu signal-šum, kao i po sposobnosti rezolucije. Međutim, upravo te njegove manje dimenzije dovode do toga da objektivi za iste spoljne prečnike budu većih svetlosnih jačina, odnosno da za istu svetlosnu jačinu budu manjih spoljašnjih dimenzija. To omogućava da budu i jeftiniji, mada se ruku na srce, do sada se to nije značajnije osećalo. Osim činjenice da manje serije proizvodnje ne dozvoljavaju veća smanjenja cena, razlog nešto većih nivoa cena od očekivanih je i što su to većinom vrlo kvalitetni objektivi, natprosečnih optičkih, ali i mehaničkih osobina, i sa vrhunskom komunikacijom telo-objektiv. U poslednje vreme i nezavisni proizvođači, poput Sigme, puštaju u prodaju objektive za ovaj sistem, tako da je u ovom trenutku izbor modela za njega sasvim zadovoljavajuć. Radi provere svih tih teza, odlučili smo se da na test uzmemo model iz samog vrha Olympus ponude - E-3 u kompletu sa nekoliko objektiva više klase. Olympus E-3 - test |