Ako mislis sve legalno, firma se manje isplati od toga da ti direktno uplate ;)

A ti invoice mozes i kao fizicko lice da im posaljes. Oni to mogu da iskoriste.

Otvoriti firmu u Srbiji 2010. je kao otići u četnike 1945. Troškovi će ti biti toliki da ćeš verovatno 150% dati državi Srbiji. Izdaš lepo račun kao fizičko lice i to je to. Mnogo tu ima zakona koji te kače, ali smatram da si isuviše mali pa nećeš biti zanimljiv da te država ganja.

Slažem se u potpunosti.

Iako je za neke biznise potrebna firma, ako se prima novac od neke strane osobe, najbolje je otvoriti bankarski račun izvan Srbije, izdati fakturu na svoje ime i dati instrukcije za plaćanje na strani račun i koristiti karticu. Ako strani račun ne postoji, novac koji legne na privatni račun ostaje kao dokaz u slučaju da neko ne želi da prijavi porez.

Kad je u pitanju veća, ozbiljnija aktivnost, bolje je koristiti preduzeće, osnovano u inostranstvu. A, kada je u pitanju biznis koji je povezan sa domaćim privrednim aktivnostima, domaća firma je jednostavno potrebna, bilo da je to prijava preduzetnika ili osnivanje preduzeća.

Kako se izdaje faktura na svoje ime? I kako pravno lice može da prijavi porez ako mi je platio na fizički račun? Koliko onda fizičko lice plaća porez?

Što je u cijelom svijetu sasvim jasno, u Srbiji je misterija.

Kad nešto prodaš, na zahtjev si dužan da napraviš potvrdu da si primio novac, radi sigurnosti i radi potreba kupca, možda radi njegovog knjigovodstva. Tu uopšte nije bitno ko je registrovan i ko nije registrovan.

Kad kupuješ bicikl u Austriji i zatražiš potvrdu, prodavac će napisati datum, da je primio sumu od € 100 za biciklo i daće ti rukom napisanu potvrdu. To je račun.

Faktura znači račun.

Napišeš datum, napišeš svoje ime i prezime, možeš dodati adresu ako hoćeš, napišeš onda šta si prodao i za koliko novca i to je to. Strana firma koja nije u Srbiji, može to da odbije od poreza.

Da li firma moze da koristi to za umanjenje pdv-a?

Ne može.

Hvala Sajo. Ne vidim poentu izdavanja takvog racuna. Osim komplikovanja zivota.
Osim ako ti Sajo, nemas neku ideju?

Razlog da fizičko lice izda račun nekoj firmi za izvršenu uslugu je da bi ta firma imala dokument o toj izvršenoj usluzi koji se knjiži u knjigovodstvo i na onovu koga se tom fizičkom licu isplaćuje novac (naknada za uslugu) kao i državi pripadajući porezi i doprinosi. Na primer, firma pošalje radnika na službeni put, on se ne snađe za hotel već prespava kod nekog fizičkog lica. To fizičko lice može da mu izda račun za uslugu "prenoćišta" koje se posle u firmi knjiži kao trošak. Dakle računi od fizičkih lica se koriste jedino u svrhu jednokratnih, uglavnom sitnijih usluga. Ako se ti baviš nekom delatnošću i zarađuješ na osnovu toga, onda svakako moraš da registruješ firmu. Od najčesćih oblika firme koriste se: preduzetnik paušalac, preduzetnik knjigaš i preduzeće (doo). Izbor koja forma ti najviše odgovara zavisi od delatnosti, procenjenog prihoda i ambicija pa je teško reći unapred.

Thetaworld, ti nikako da naučiš da račun nije potvrda da su primljene pare (za to služi priznanica) nego dokument koji predstavlja zaduženje za plaćanje, odnosno ugovor. Po zakonu, čak i našem, prodavac mora prvo da ispostavi račun da bi mu kupac mogao da plati robu ili uslugu.

Priseti se da u svakoj našoj prodavnici stoji krupnim slovima da kupac nema obavezu da plati ako mu prodavac ne ispostavi fiskalni račun.

milos_silni, napravi račun pdo svojim imenom i nslovi ga na firmu koja treba da ti plati. U račun uključi i instrukciju kao da ti plate na tvoj lični devizni račun kod neke domaće banke i završio si sve što treba.

Račun je potvrda koja navodi iznos koji treba da se plati. Može se koristiti u svrhu dokazivanja nekog ugovora, ali ne predstavlja sam po sebi ugovor. Jer onda bi neko mogao da odštampa račun i da tvrdi da je to ugovor, izvinite, pobrkali ste lončiće.

Ali, ugovor nije račun, jer ugovor nastaje u trenutku kada neka osoba pristane na biznis ili transakciju sa drugom osobom. Ugovor prema tome nije "papir", već slaganje između dvije osobe o nekoj transakciji. Definicija ugovora se nalazi u skoro svakoj državi u zakonu o obligacionim odnosima ili nekom drugom osnovnom zakonu. Za neke transakcije, ugovor mora biti pismeni, za većinu transakcije nije potrebno.

Kad kupuješ bicikl, neko ti ponudi bicikl za € 100, ti pristaneš, u tom trenutku si pristao na ugovor. Plaćanjem izvršavaš obavezu ugovora. Ako ne platiš, ali pristaneš, teoretski bi neko mogao da traži naplatu, što se i često dešava u državama koje imaju UREDAN pravni sistem, recimo države EU. Probaj da ne platiš neku robu na Ebay-u, na čiju kupovinu si pristao, pa lako možeš da dobiješ pravne probleme.

Kada kupac traži račun, on ga ne traži obavezno u zvanične knjigovodstvene svrhe. Možda je u Srbiji nepoznato, ali na zapadnom svijetu, mnogi ljudi vode računa o svojim financijama i imaju svoje osobno knjigovodstvo.

Po pitanju zakona koji kaže, da ako račun nije izdat, kupac ne mora da plati i može da odnese robu, taj je zakon fašistički zakon, a promijeniće se za 10 godina, kada Srbija bude ulazila u EU. Takav zakon nije ustavan, a ostavlja mnoog mogućnosti manipulacije. Tako neko može da uđe u trgovinu, pokupi stvari, zapazi da trgovina ima pokvarenu fiskalnu mašinu, može da pita 5 sekundi za račun, pa onda ode iz trgovine. To je krađa, a ne poštivanje zakona. Taj bi se mogao braniti na sistem "nisu mi izdali račun". Takav zakon je nesprovodiv i služi više zastrašivanju trgovca, nego potrebi kupaca.

Ti baš imaš ozbiljnih problema sa proizvoljnim tumačenjima kako se tebi svidi umesto primene propisa, koji su tu da bi se iste stvari uvek isto tumačile i primenjivale.

Račun je ugovor i zaduženje za plaćanje, a nije potvrda da je nešto plaćeno. Ugovor je široka forma a jedna od njenih formi je upravo račun. Takođe, ugovor može i ako nema formu računa da predstavlja sasvim jasan pravni osnov za plaćanje. To su stvari koje bi svako ko se bavi nekim poslom morao da zna a pogotovo neko ko se predstavlja kao veliki biznismen i poznavalac propisa.

Sad, nije toliki problem što ti to ne znaš, nego što ne jednom, u javnosti, stvari tumačiš netačno i navodiš ljude na pogrešno pravno postupanje.

Gospodin Predrag Supurović, tvrdi da je "račun" ugovor i zaduženje za plaćanje. To bi značilo, da Predrag može da izda račun Jovanu, pa da zaduži Jovana za plaćanje. Smiješno.

Ja se oko toga dalje neću javljati, ali ti ovde javno obećavam da ako dobiješ potvrdu od advokata u slijedećih 72 sata, da je račun ugovor, onda ću ti platiti € 200 za tvoj uspjeh.

Tako ti izvoli, provjeri. Čujemo se za 3 dana!

Koliko ja znam, račun je suštinski isto što i ugovor, nastaje dužničko-poverilački odnos. E sad, da li to pravnici nazivaju ovako ili onako to je druga stvar. Da, Predrag može da izda račun Jovanu i da ga zaduži ali Jovan može da ospori taj račun pa Predrag mora da dokaže da je Jovan preuzeo robu ili primio usluge (potpisanu otpremnicu ili radni nalog). Dakle faktura se potpisuje isto kao i ugovor i suštinski i predstavlja ugovor, čak mogu i da se dodaju razne klauzule i napomene na nju koje imaju istu snagu kao i ugovor.

Ako su ti prihodi redovni i prelaze 1000 evra mesecno,onda mozes da otvoris firmu i nesto ce i tebi ostati,u suprotnom nikako.

Evo prošlo je mnogo dana nakon moje javne ponude da Predrag Supurović dokaže da je račun isto što i ugovor, ali nije uspio dokazati. Uprkos mojoj ponudi od € 200, ako uspije da dobije potvrdu od advokata.

Predrag Supurović je prema tome neko napaćen mojim odgovorima, želi da se suprotstavlja, ali iznosi lažne i pogrešne informacije na javnom forumu, bez ikakve osnove.

Račun nikada neće biti ugovor, jer je račun jednostrano izdana potvrda, prema tome to može svako da napravi, to ne predstavlja dogovor dvije stranke.

Ja sam razumeo da ti meni ponovo pretis advokatom, a ne da mi nudis nagradu. Tvoj prljav novac svakako ne bih uzimao, a moje konsultantske usluge ionako ne mozes dobiti za sitne pare. :)

O tome sta je racun, mozes se i sam informisati citajuci - zamisli - propise.

Ja nemam nameru da tebe nesto ucim, posto si ti sto se tice poslovanja izgubljen slucaj, koji cak ni terminologiju ne poznaje, a kamoli propise, ali smatram da treba da upozorim ljude kada im javno dajes pogresne informacije, dovodis ih u zabludu i navodiš ih da idu u finansijske prekršaje koji mogu vrlo skupo da ih koštaju

Apsolutno si u pravu, kada u Srbiji radiš klevetu možeš za to da odgovaraš. Dobio si 3 dana da dokažeš uz pomoć tvog advokata da je račun "ugovor", nisi dokazao. Sada je na meni red.

Pa i ugovor je jednostrano izdat dokument koji može svako da napravi a ima obligaciono dejstvo ako ga potpiše druga strana. Svojim potpisom potvrđuje ono što piše u ugovoru.
Kod računa ti je ista stvar, jednostrano se može izdati ali kad ga potpiše kupac nastaje dužnično-poverilački odnos. Dakle, to mu dođe na isto.

Kad spominjem račun, zapravo mislim na račun-otpremnicu.

Ugovor nije jednostran, ugovor je slaganje o uslovima posla, a u tom slaganju su uvijek minimalno DVIJE stranke.

Prema tome OBE stranke pristaju na SVE uslove ugovora. Kad se kaže "jednostrano" to se ne odnosi na to da je tekst ugovora izprintala jedna osoba.

Bilo kakav dokument na kojem se neko potpiše i tim potpisom pristaje na uslove posla može biti dokaz ugovora. Ali, ne mora.

Ugovori mogu biti jednostrano potpisani, ako je druga strana bez dvojbi ponudila takav ugovor. Na primjer odeš na neki website, moraš da klikneš da pristaješ na uslove ugovora, ti potpisuješ elektronski, ali druga strana ne potpisuje, ali se smatra strankom u ugovoru.

Isto tako, ugovor može biti uopšten, sasvim je jasno da ne moraš ni riječ da progovoriš u samoposluzi, ali samim tvojim ulaskom u samoposlugu pristaješ na ugovor kupovine robe i ona postaje tvoja onda kada je platiš na kasi.

Kasirka bi mogla da izda račun na nikoga, ali onda mora da nadoknadi sama novac u kasi. Račun nije ugovor.

Mislim da je kod Predraga došlo do zablude oko toga šta je ugovor i šta nije ugovor, jer u Srbiji možda nije napravljen neki novi Zakon o obligacionim odnosima, ali svejedno, onda bi vrijedio onaj stari zakon iz SFRJ.

Link na zakon je ovde:
http://www.forum-nis.org.rs/pd...%20obligacionim%20odnosima.pdf

Ako postoji novi zakon, onda će većina tog zakona biti jednostavno prepisana, jer taj isti zakon postoji u svakoj državi, od Norveške do Tunisa, samo sa manjim razlikama. Ali ugovorni zakoni su praktično isti u cijelom svijetu.

Treba pogledati malo u tom zakonu šta je to ugovor. Tu piše "Kada je ugovor zaključen?" član 26. Ugovor je zaključen kad su se ugovorne strane saglasile o bitnim sastojcima ugovora.

Treba onda pogledati član 28. "Izjava volje": Volja za zaključenje ugovora može se izjaviti rečima, uobičajenim znacima ili drugim ponašanjem iz koga se sa sigurnošću može zaključiti o njenom postojanju.

Prema tome to je sve što se treba znati.

Iako mnogi misle da je "ugovor" sinonim za neki potpisani papir, to nema veze sa papirom. Ugovor je obostrani pristanak na neke obaveze. Račun tako nikada ne može da bude ugovor, jer je račun jednostrano izdat. Sa tim računom možeš da obrišeš stražnjicu, ako druga strana nije pristala na ugovor.

Recimo da postoji neki potpisani papir koje su obe stranke potpisale. Ako jedna od stranki, nekom zabludom ili na neki drugi opravdani način nije pristala na neke bitne stavke tog ugovora, takav ugovor se može poništiti ili smatrati da nije nikada ni postojao.

Recimo da vidiš mobilni telefon u reklami gdje piše velikim slovima cijena od € 1, odeš u prodavnicu, potpišeš papire, platiš € 1 i izađeš sav sretan što si kupio jeftino telefon. Nakon 30 dana dođe ti račun na adresu, da platiš € 29 mjesečno. Pretplata je možda bila napisana premalim slovima, namjerno, jer to firme rade da dovedu u zabludu kupce telefona, pa ako osoba nije pristala na pretplatu i ako je bila u uvjerenju da samo kupuje telefon za € 1, onda je ugovor ništavan, sud bi mogao da kaže da telefon može da ostane u vlasništvu osobe, jer sve što je osoba vidjela je reklama telefona od € 1, na to je pristala, a nije pristala na malim slovima napisana "dodatna upozorenja da se radi o pretplati". Ovaj slučaj sa malim slovima se često desio u drugim državama, takvi ugovori su bili često poništeni ili smatrani da nisu ni napravljeni. Jer ako nema izjave volje o bitnim stavkama ugovora, nema ni ugovora. Bez obzira što postoji tamo neki obostrano potpisani papir. Na sudu je da odluči kod takvih slučajeva.

Kod svakog preuzimanja obaveza, osoba pravi ugovor.

U jednom danu možda napravite par ugovora, možda 10 raznih ugovora, ne obraćajući pažnju niti potpisujući bilo šta.

* Odeš da kupiš burek na ćošku, ugovor.
* Kupiš novine, ugovor.
* Kupiš cigarete, ugovor.
* Sjedneš da popiješ kafu, ugovor.

Ali, možda stojiš u redu i prodavac bureka pomisli da si ti stranka što treba da plati onih 10 bureka, koje je on ispred tebe već predao nekoj drugoj osobi. Burekdžija ti izda račun. Račun nije ugovor. Ako nisi pristao na ugovor, nisi dužan da platiš. Bureci nisu kod tebe, ti želiš možda hamburger. Nema ugovora.

Iako potpisana otpremnica može da bude jedan od dokaza ugovora, to je samo mogućnost, nije apsolutno. Primjera radi, imaš firmu za popravak auta, automehaničar, pa ti treba neki dio, recimo treba ti neka guma za Renault, tvoja mušterija je u radionici, ne može da čeka. Ti zoveš prodavca guma i pitaš ga, imaš li onu gumu za Renault? On kaže imam. Ti pošalješ svog pomoćnika da pokupi gumu, ali možda on potpiše neku otpremnicu za neke osovine, na što direktor automehaničar nije pristao. Može i direktor sam da potpiše, ali ako u brzini nije vidio da je na otpremnici nešto što nije kupio, tj. nije se složio da kupi, onda je to ništavno.

"Kada je ugovor zaključen?" član 26. Ugovor je zaključen kad su se ugovorne strane saglasile o bitnim sastojcima ugovora.

Mislim da se previše frljiš sa tim terminološkim i filozofskim stvarima i to na niskom nivou dok mi ovde pričamo malo, kako bi rekao, na nekom višem nivou, tj. više kao ljudi a manje kao bukvalni tumači zakona. Jeste, ugovor je apstraktna stvar, nije vezan za papir ali se češto u praksi poistovećuje sa papirom. Poistovećivanje ugovora sa pisanim ugovorom je sasvim u redu i ne bih da silazim niže od toga. Sa ugovorima mogu da se ugovaraju razni obligacioni odnosi i on ima slobodnu formu međutim zbog toga što je promet dobara i usluga ubedljivo na prvom mestu u odnosu na sve ostale obligacione odnose, ljudi su smislili da naprade dokument račun (otpremnica i radni nalog) koji su suštinski isto što i pisani ugovor ali sa određenom formom. Dakle da ne bi za svaku prodaju robe ili izvršenu uslugu ti sastavljao pisan ugovor, smišljen je taj račun koji predstavlja pisani dokaz o nastalom prometu robe. Slažem se da "ugovor" postoji i bez računa ako ti svesno uzmeš robu od mene, isto kao i što ugovori mogu biti nepisani ali ovde niko o tome ne priča niti će pričati jer se usmeno ugovaranje prometa robe ili usluga graniči sa debilizmom. Zapravo bilo kakvo ugovaranje između nepoznatih ljudi a da nije ostao *papirni* ugovor je čista ludost. Znajući to, većini ljudi je reč ugovor sinonim za *papirni ugovor* iako ćeš sad ti iz petnih žila da tvrdiš kako to nije tako. Prema tome, iako je u prometu robe "ugovor" nastao samim činom preuzimanja robe od prodavca, narodno rečeno, ugovor predstavlja taj potpisan račun jer je to jedini materijalni dokaz da je roba preuzeta (ili izvršena usluga). Dakle, potpisan račun je materijalni dokaz nastanka dužničko-poverilačkog odnosa u prometu roba i usluga i predstavlja ekvivalent potpisanom ugovoru za bilo kakav obligacioni odnos. Znači potpisan račun = potpisan pisani ugovor.

Znaš, Saja, ja sam uvjeren da nisi u stanju da učiš, možda ti je krivo što vrlo tačno i izravno iznesem šta piše u zakonu i definicije ugovora.

Ali, moja poruka na ovom forumu nije upućena onima koji nisu u stanju da nauče, već onima kojima će biti od potrebe u budućnosti. Osobama koje mogu da se poboljšaju.

Znaš, Thetaworld, ja sam uveren da ti nisi razumeo ovo što sam napisao jer da jesi, shvatio bi da sam ja potvrdio tvoje tvrdnje i objasnio svoje koje ti nažalost ne možeš da razumeš. Deluješ kao osoba koja ima razvijene analitičke sposobnosti (odlično se snalaziš sa detaljima, u stanju si da uočiš svaki list na drvetu) ali moram da priznam da su ti sintetičke sposobnosti nula. Nesposoban si da sagledaš celu šumu (tj. suštinu) a ova priča se vodi na tom nivou. Reko bi, da zbog toga ovde na forumu imaš problem da se sporazumeš sa ljudima jer ne razumeš nivo na kome oni pričaju.

Znači sada sam ja postao tema?

U nedostatku činjenica, jer ni jednu činjenicu nisi naveo, tražiš zadovoljenje u čemu?

Sajo što gubis vreme više sa njim?

Čovek je ubeđen da je račun potvrda, to jest priznanica placanja, i to njegovo ubedjenje su ljudi u mnogo navrata ovde pokušali da promene ali bez uspeha. Čovek je prosto analfabeta za poslovne odnose i propise i ne treba sa njim gubiti vreme.

Samo treba, da neko drugi ne pomisli da je to tačno, kad god on račun tretira u tom kontekstu, ispravljati ga. Neko može ozbiljno da na*ebe od inspekcije ako radi tako kako Thetaworld priča. Ljude treba upućivati da se uvek posavetuju sa ovlašćenim knjigovođom koji će im stvari objasniti kako treba a da ne slušaju Thetaworld-a koji nema pojma o poslovanju, knjigovodstvu i propisima, nego priča onako kako on to zamišlja da treba da bude.

Pozdrav,

Ja imam isto pitanje, mislim da nije potrebno da otvaram novu temu.

Kako da izdam ino klijentu račun za odrađeni posao preko Interneta? Napominjem da nemam registrovanu firmu. Kako da sačinim ugovor o delu i da li mi je potreban za jednokratne poslove (programiranje)? Ko plaća porez u ovom slučaju?
Hvala.