"Hrišćanstvo je predstavljalo prvu univerzalističku religiju,
nasuprot dotadašnjim nacionalnim religijama, i propovijedalo jednakost svih ljudi pred Bogom:
Jevreja, Grka, Rimljana, siromašnih, bogatih, žena, muškaraca."
"Religija je neizbezna posledica verovanja u boga. Covek je komunikativno bice i, ako je neko smislio nekog boga, sansa da ce on to ispricati nekome ko ce to da prihvati je jako velika. Tako se stvaraju religije - gde se vise ljudi slozi oko toga u sta ce da veruju.
Sto se pitanja "koja je svrha boga" tice - odgovor je vrlo prost: bog je posledica apstraktnog razmisljanja coveka i prvi odgovor na pitanja koja su usledila. Onog momenta kada je covekov predak razvio mogucnost apstraktnog razmisljanja, poceo je da razmislja i o smislu svog postojanja. Apstraktno razmisljanje je verovatno nastalo paralelno sa mogucnoscu koriscenja kompleksnog jezika (koji nije nuzno vokalni).
Kada je covek poceo da razmislja na daleko kompleksniji nacin, zahvaljujuci novim "kolima" u svojoj glavi, on je odmah poceo da organizuje svet oko sebe na taj kompleksan nacin, sto je automatski ukljucivalo i pitanja oko prirode oko njega na koja nije mogao dati nikakav odgovor osim da toj prirodi dodeli svojstva daleko veca od sopstvenih... korak od toga do organizovane religije je onda vrlo mali.
Dokaz za to su fosilni nalazi - tacno postoji "crta" u proslosti posle koje se mogu naci iskopine koje ukazuju na religiozne rituale prilikom sahrana - religiozni rituali prilikom sahrane su direktan dokaz za verovanje da postoji nesto "posle smrti". Takve stvari se ne mogu naci ranije, u vremenu kada verovatno mozak naseg pretka nije imao mogucnosti za apstraktno razmisljanje na nivou neophodnom za religiju.
Simpanze nemaju religiozne rituale - ne zato sto "nemaju dusu", vec zato sto je njihova mogucnost apstraktnog razmisljanja enormno manja od nase, sto se moze lako utvrditi pokusajima ucenja simpanze da koristi jezik gluvonemih. Simpanze mogu da nauce trocifren broj simbola, ali bez ikakve mogucnosti kreacije kompleksnih recenica (sto bi Comski rekao - generativnu gramatiku). To je verovatno barijera koja sprecava simpanze da kreiraju apstraktne misli komplikovanije od "drvo banana gore" i sl... Simpanze su svakako svesne samih sebe, ali vrlo verovatno nisu u stanju da to "prosire" sa apstraktnijim mislima jer jednostavno nemaju "elektroniku" za to u centru za govor (koji je takodje povezan sa semantickom organizacijom memorije).
Sve to nas onda vraca u sadasnjost - zasto izucavamo astrofiziku, zasto nas zanima sta od cega se sastoje atomi? Iz istih razloga iz kojih je taj prvi svesni covek razmisljao o smislu svog postovanja. Jedina razlika je u kolicini saznanja koje imamo danas koja nam omogucava da imamo daleko bolju predstavu o tome. Razlog "zasto" je i dalje isti: zelja da se objasni stvarnost koja je proistekla iz same mogucnosti predstavljanja te stvarnosti u glavi."
"Ramazanski Bajram je Islamski praznik koji slave Muslimani
kojim se obilježava kraj mjeseca posta Ramazana.
Bajram se kod Bosanskih Muslimana obično čestita: Bajram Šerif Mubarek Olsun.
U prevodu: "Neka je plemeniti Bajram blagoslovljen." Odgovara se: Allah Razi Olsun, u prevodu: "Neka je Bog zadovoljan."
U toku mjeseca Ramazana, muslimani koji poste, odriču se svih tjelesnih zadovoljstava,
u kojem se broje pušenje, piće, hrana, i spolnih odnosi.
Odreka kreće tokom dana od Sehura do Iftara, to jest od izlaska sunca pa do njegovog zalaska.
Svako jutro i svaku večer se pomjeri vrijeme Sehura i Iftara i produžuje vrijeme posta.
Sehur je ranojutarnji obrok koji se ne broji kao doručak. Za sehur se može jesti bilo kakva vrsta hrane, ne samo doručna hrana, i obično se jede prije 5 sati u jutru.
Iftar je prvi obrok nakon dnevnog posta, to jest kasnovečerni obrok. Za iftar, takodjer, se jede hrana koja se tokom dana sprema. Običaj je da se post prekine, tj. da se omrsi hurmom (datulom) ili vodom. "
********** P R E O B A Ž E NJ E __ G O S P O D NJ E **********
''Jednoga dana, treće godine Svoje propovedi na zemlji,
Isus povede apostole Petra, Jakova i Jovana i izađe s njima na goru Tavor da se moli Bogu.
Dok se molio, Njegovo se lice izmeni i zasija kao sunce, a haljine Njegove postadoše sjajne i bele kao sneg.
Tako se On preobrazi pred njima i pokaza deo Svoje božanske slave.
Pored Hrista ukazaše se Mojsije i Ilija i razgovarahu s Njim o smrti koja Ga čeka u Jerusalimu.
Zatim se spusti jedan sjajan oblak i zakloni ih, "i gle, glas iz oblaka govoraše: ovo je moj ljubljeni Sin, koji je po mojoj volji; njega slušajte." (Mt. 17;5)
Kad apostoli čuše glas Božji, uplašiše se i padoše licem na zemlju.
Isus im priđe, dodirnu ih i reče:"ustanite i ne bojte se!" (Mt. 17;7) Kad podigoše oči, oblaka više nije bilo.
Videše samoga Isusa koji je opet imao Svoj običan izgled. I siđoše s gore.
Na gori Tavoru, kao i na reci Jordanu tri godine ranije, Bog Otac potvrđuje da je Isus Sin Božji.
Takođe pojavljivanje dvojice starozavetnih proroka, Mojsija i Ilije, kao Isusovih slugu,
razbija jevrejsku zabludu da je Isus neki od proroka (Ilija, Jeremija,...), već se On ovim predstavlja kao Car nad prorocima.
Ovim je Gospod hteo da ojača veru svojih učenika kako u nastupjućim danima Njegovog stradanja ne bi otpali od Njega.
On nije poveo sve apostole, već samo trojicu najljubljenijih, zato što je znao da će Ga Juda izdati,
te zato nije bio dostojan da vidi Božansku slavu Hristovu,
a opet nije hteo da ga ostavi samog pod gorom da ne bi kasnije time pravdao svoje izdajstvo.
Preobraženje se u Pravoslavlju ubraja u 12 velikih Hristovih praznika.
Slavi se na Istoku od VII veka. Zapadna crkva unela ga je u svoj kalendar tek 1457. godine,
i to u slavu pobede hrišćanske vojske nad Turcima kod Beograda.
Naime, Janoš Hunjadi, kod nas zvani Sibinjanin Janko, mađarski velikaš,
zajedno sa franjevcem Ivanom Kapistranom sprečio je sa vojskom prodor Turaka na sever.
Obojica su kratko nakon pobede umrli, prvi u Zemunu, a drugi u Iloku.
Preobraženje pada uvek u vreme Gospojinskog posta.
Zato je praznična trpeza uvek posna, obogaćena ribom i vinom.
Danas se na kraju Svete Liturgije služi obred sveštanja grožđa.
U crkvenim bogosluženjima praznuje se sedam dana, tokom kojih se pevaju pesme posvećene ovom jevanđelskom događaju.
Na ikoni Preobraženja predstavljen je Gospod Isus Hristos na gori, okružen svetlošću,
sa sagovornicima Ilijom i Mojsijem, dok trojica apostola, Petar, Jakov i Jovan, uplašeni leže na zemlji.
Ima brojnih hramova posvećenih ovom prazniku, u Pančevu, Zagrebu, Sokobanji, Smederevskoj Palanci i drugi,
kao i manastira, kao što je Preobraženje u Ovčaru.
Jedan od najupečatljivijih opisa praznovanja nalazimo kod Jakova Ignjatovića,
koji dočarava proslavu u slavnoj Sent Andreji.
I danas se Srbi u Mađarskoj na ovaj praznik masovno okupljaju.
Negde se na današnji dan održavaju sabori, kao u manastiru Miljkovu kod Svilajnca, Orahovici u Slavoniji i drugde."
"Treće godine Svoje propovedi na zemlji Gospod naš Isus Hristos,
približujući se dobrovoljnom stradanju Svom radi spasenja našeg poče kazivati učenicima Svojim
da Njemu valja ići u Jerusalim, i mnogo postradati od starešina i glavara svešteničkih i književnika,
i da će Ga ubiti (Mt. 16, 21).
On to poče govoriti učenicima u okolini Kesarije Filipove,
kada Ga Petar ispovedi kao Sina Božjeg rekavši: Ti si Hristos, Sin Boga života (Mt. 16, 13.16).
Spasove reči o stradanju i smrti silno ožalostiše učenike, osobito apostola Petra, koji stade odvraćati Gospoda od toga, govoreći: Bože sačuvaj! to neće biti od tebe (Mt. 16, 22).
Primetivši ožalošćenost Svojih učenika i želeći da im je olakša,
Gospod obeća nekima od njih pokazati slavu Svoju koju će On imati po stradanju Svom, rekavši:
Imaju neki među ovima što stoje ovde koji neće okusiti smrti dok ne vide Sina Čovečijega gde ide u carstvu svome (Mt. 16, 28).
Nakon šest dana posle toga Gospod, praćen učenicima i mnoštvom naroda,
krenu iz okoline Kesarije Filipove u predele Galileje i stiže predveče do galilejske gore Tavor.
Imajući običaj da se noću povlači od svojih učenika radi usamljene molitve Bogu Ocu, Gospod Isus,
ostavivši pod gorom narod i uzevši sa sobom od učenika Svojih samo Petra, Jakova i Jovana,
uziđe s njima na vrh Tavora da se pomoli.
I udaljivši se malo od njih, stade se moliti.
A tri učenika, umorni nešto od penjanja na visoku goru,
nešto od duge molitve, zaspaše, kao što kazuje evanđelist Luka: Petar i koji bejahu s njim behu zaspali (Lk. 9, 32).
Dok oni spavahu, i rasvit beše na pomolu, Gospod Hristos se preobrazi blistajući slavom Svoga Božanstva,
i po naređenju Njegovom predstadoše Mu dva proroka: Mojsije od mrtvih, Ilija iz raja, i govorahu s Njim o izlasku Njegovu koji Mu je trebalo svršiti u Jerusalimu.
Ovaj razgovor i naročito pojava božanske sile probudiše apostole,
i oni videše neiskazanu slavu Gospoda Isusa:
lice Mu je sijalo kao sunce, haljine Njegove bleštahu kao sneg, i dva čoveka stajahu u toj slavi i govorahu s Njim.
Od toga učenike spopade strah.
I otkrivenjem Svetoga Duha oni odmah poznaše u tim ljudima Mojsija i Iliju i razumeše da se razgovor vodi o dobrovoljnom stradanju Hristovom. Slušajući razgovor, učenici stajahu s trepetom, naslađujući se u isto vreme gledanjem Božanske slave, ukoliko to beše moguće za njihove telesne oči.
I sam Gospod im pokaza od Svoje slave onoliko koliko to može videti priroda čovečija i ne lišiti se vida:
jer je nemoguće smrtnome čoveku videti nevidljivo besmrtno Božanstvo.
Mojsije je u starini molio Boga da mu na očigledan način pokaže slavu Svoga Božanskog Lica,
ali mu je Gospod odgovorio na to: Ne može čovek lice moje videti i živ ostati (2. Mojs. 33, 20).
A kada razgovor Gospoda Hrista sa Mojsijem i Ilijom beše pri kraju i apostoli Duhom Svetim saznadoše za njihov odlazak, ožalosti se Petar što će proroci otići iz očiju njihovih,
i želeći da se neprestano naslađuje divnim prizorom slave Hristove i česnih proroka,
on se osmeli i reče:
Gospode, dobro nam je ovde biti; i da načinimo tri senice: jednu Tebi, i jednu Mojsiju, i jednu Iliji (Lk. 9, 33).
Dok Petar to govoraše, svetao oblak, koji oba proroka beše doneo Hristu i koji je opet po Božjem naređenju imao uzeti ih i odneti svakoga na svoje mesto, zakloni apostole okruživši vrh gore; i još više se uplašiše apostoli kada, približujući se ka Hristu, zađoše u oblak i čuše iz oblaka glas koji govoraše: „Ovo je Sin moj ljubljeni, Njega poslušajte!“
– Pri ovim rečima odozgo apostoli od velikog užasa potpuno izgubiše prisustvo duha, i strahovito uplašeni padoše na zemlju.
A kad oni popadaše ničice, slava Gospodnja, i proroci s njom, sakri se od njih. Gospod pak pristupivši učenicima koji ležahu na zemlji dotače ih se govoreći: „Ustanite, ne bojte se!“ I podignuvši oči svoje, učenici nikoga ne videše do Isusa sama.
I poče svitati, i oni stadoše silaziti s gore, i Gospod im zapovedi da nikome ne kazuju što su videli dok On, posle stradanja i smrti, ne vaskrsne u treći dan iz groba. I oni umučaše, i nikom ne javiše ništa u one dane od onoga što videše."
