U 16. veku mornari su verovali da negde na severu postoji magnetna planina koja privlači kompas i brodove koji joj se približe, remeteći njihov željeni smer, što je izazivalo veliki strah i oprez kod srednjevekovnih moreplovaca.

Na početku 17. veka Sir Vilijam Gilbert dolazi do bolje ideje pretpostavkom da je zemlja veliki magnet i da se snaga koja navodi kompas nalazi u njenoj unutrašnjosti.

Eksperimentalno je dokazao da na zemlji postoje dve tačke na kojima magnetna igla može stajati vertikalno - severno i južno magnetno polje. Na tim pozicijama zemljino magnetno polje je normalno u odnosu na zemljinu površinu, magnetni nagib (ugao između horizontale i pravca zemljinog magnetnog polja) na magnetnim polovima je 90°.

Gilbert je verovao da se severno magnetno polje podudara sa severnim geografskim polom. Međutim, istraživanja obavljena u toku sledećeg veka pokazala su da se magnetno polje nalazi negde u artičkoj Kanadi.

Godine 1829. Sir Džon Ros u pokušaju da otkrije severozapadni prolaz ostaje četriri godine zaglavljen u ledu oko severozapadne obale Butije.

Za to vreme, njegov nećak Džems Klark Ros vrši magnetna osmatranja i uspeva da u junu 1831. godine kod rta Adilejd na zapadnoj obali poluostrva Butija izmeri ugao od 89° i 59 minuta. Sledeće osmatranje severnog magnetnog polja početkom 20. veka (1904.) obavio je Norveški istraživač Roald Amundsen postavivši privremenu magnetnu osmatračnicu.

Jedan od zaključaka je bio da severno magnetno polje nije na mestu gde je bilo pre sedamdesetak godina, što se definitivno utvrđuje nakon drugog svetskog rata. Naime, kanadski naučnici kod jezera Alen, na ostrvu Princa od Velsa, izmerili su ugao od 89 stepeni 56 minuta i sa drugim rezultatima istraživanja urađenim u blizini zaključili da se pol pomerio oko 250 km severozapadno u odnosu na poziciju iz Amundsenovih istraživanja. Usledile su češće opservacije od strane Kanadskih naučnika (1962, 1973, 1984. g.) a rezultati iz 1994. g. kažu da severozapadno pomeranje severnog magnetnog polja i dalje postoji sa brzinom od 10 do 15 km godišnje.

Kada se govori o pomeraju, odnosno položaju pola, radi se o proseku tj. srednjoj vrednosti njegovog svakodnevnog variranja. Pol se pomera u toku dana duž grube eliptične staze i vrlo često se može udaljiti i do 80 km od svoje osnovne pozicije.

Razlog pomeranja nije jednostavan i veruje se da je ono prouzrokovano električnim strujama koje potiču iz vrele spoljašnje kore zemlje. Tok tih električnih struja je različit u zavisnosti od vremena, tako da se magnetno polje koje one izazivaju stalno pomera, što znači da na površini zemlje snaga i pravac magnetnog polja varira godinama. Ova velika promena se naziva vekovna varijacija magnetnog polja. Na ovaj način se pol polako pomera duž Artika.

Nestajanje magnetnog dipoliteta i gubitak snage planetarnog magnetnog polja svaraju razne naučne pretpostavke čija je glavna, zajednička crta uništavajući uticaj po živi svet. Način na koj su minerali povezani u starim stenama omogućili su saznanje da planetarni magnetni dipol može nestati pretvarajući se u mnogo složenije polje sa velikim brojem polova duž cele planete. Kada se dipol opet uspostavi, severni i južni pol mogu zameniti mesta.

Takav obrt se dogodio pre 780 hiljada godina. Naučnici instituta za istraživanje zemlje misle da su zapazili predznake sledećeg obrtaja. Satelitska istraživanja su pokazala da na južnoj polulopti ispod južne Afrike postoji jedna "traka" sa suprotnim pravcem u odnosu na ostalo magnetno polje, izazivajući anomalije koje su uticale na smanjenje sveukupne snage planetarnog magnetnog polja za deset puta po veku. Ovim tempom zemljin dipolitet može nestati za oko dve hiljade godina.

I.Đ-I.N.

Najnovija istraživanja su pokazala da je pre vek i po otpočela značajna promena magnetnog polja koje štiti Zemlju i služi za orijentaciju mnogim bićima na našoj planeti. Snaga magnetnog polja dosad je opala 10 do 15 odsto, pri čemu se tempo slabljenja ubrzava, što bi moglo da izazove različite posledice.

Promena je takva da glavno magnetno polje slabi, gotovo nestaje, a onda se ponovo pojavljuje sa suprotnim polovima. To znači da bi, posle te promene, magnetne igle koje normalno pokazuju Sever počele da pokazuju Jug, a tokom prelaznog perioda, koji bi trajao hiljadama godina, štošta bi na nebu i na Zemlji išlo ukrivo.

Moglo bi se dogoditi da se polarna aurora pojavi nad ekvatorom, što bi imalo veliki negativni uticaj na živi svet a ponegde bi posledice bile katastrofalne, jer se mnogo šta u prirodi oslanja na stabilnost magnetnog polja. Stručnjaci upozoravaju da bi to izazvalo dezorijentaciju ptica, riba i svih drugih životinja i insekata, uključujući lososa, kita, pčele, golubove, koje se oslanjaju na postojanost magnetnog polja.

Istovremeno stručnjaci su podsetili i na indicije o mogućoj vezi izmedju promene magnetnog polja i nestanka vrsta kroz istoriju naše planete. Iako je konačna promena možda i hiljade godina daleko, naglo slabljenje magnetnog polja već šteti satelitima, pa je prošle jeseni Evropska svemirska agencija lansirala tri satelita koji će znatno preciznije meriti promene magnetnog polja i pomoći naučnicima da predvide šta se može ocekivati.

Bez obzira na rezultate, nema razloga za paniku - tvrde naučnici, objašnjavajući da je promena magnetnih polja proces za koji je potrebno 2.000 godina. Naučnici smatraju da se poslednji put tako nešto dogodilo pre 780.000 godina, kad je Homo erektus još učio kako da napravi kameno orudje. Magnetno polje štiti Zemlju od sunčevih vetrova i oluja smrtonosnih čestica. Magnetosfera dopire do oko 70.000 kilometara. Ukoliko magnetno polje nestane, zapretila bi jaka radijacija i mnogobrojne druge posledice.

Istraživanja su pokazala da bi se zbog slabljenja magnetnog polja moglo dogoditi da sunčane oluje napune atmosferu radijacijom dovoljnom da uništi znatan deo ozona. To bi bilo opasno jer ozonski sloj štiti površinu Zemlje od štetnog ultraljubičastog zracenja, koje negativno utiče na neke oblike života. Na primer, povećava učestalost oboljenja od raka i smanjuje prinose u poljoprivredi. Naučnici smatraju da sloj ozona uništen u nekoj sunčanoj oluji može da se obnovi za dve do tri godine, ali upozoravaju da će zastitni sloj Zemlje biti krhak sve dok je magnetno polje slabo.

Magnetno polje potiče duboko iz zemljine utrobe i nastaje prilikom trenja tečne zemljine kore i vrele struje rastopljenog gvoždja. Ta mehanička energija se pretvara u elektromagnetnu i pojava je poznata kao geodinamika. U generatoru automobila, na primer, mehanička energija se na osnovu istog principa pretvara u električnu. Promena magnetnog polja mogla bi da ugrozi i rad mreža za prenos struje, da poveća ozonsku rupu, učini gotovo nemogućim rad kosmonauta i satelita...

(agencije)