Q: Početnik sam, koju distribuciju da izaberem?

A: Ovde su mišljenja veoma podeljena, ali u principu postoje dve jake "škole". Jedna "utilitaristička", koja tvrdi da su za početnike najbolje user-friendly distribucije (primer Mandrake) i druga, "mazohistička" koja tvrdi da je Slackware jedina prava stvar.

U esenciji stvari stoje ovako: ako ti je želja da vidiš "iz aviona" šta je zapravo Linux, i da se igraš malo sa njim, zakačiš na net, itd., a pritom nisi iskusan korisnik i treba ti da te neko drži za ruku (a Linux početnicima nikad ne ide lako), dve najpopularnije user-friendly distribucije kod nas koje pripadaju prvoj školi su Red Hat i Mandrake.

Ako si programersko/hakerski orijentisana mlada osoba koja već ima neko predznanje (kao što je npr. administracija Windows NT/2k sistema) i ima dosta vremena i želje da se posveti izučavanju Linux sistema, onda je najbolji izbor Slackware ili pak Debian. Stara poslovica kaže: "Ako naučiš Red Hat, ti znaš Red Hat, ako naučiš Slackware, ti znaš Linux."

A: Pogledaj sajt www.distrowatch.com gde je za svaku distribuciju opisana njena namemena, da li je namenjena za pocetnike ili napredne korisnike. I za koje je platforme sve podrzana i optimizovana.

Q: Koju verziju XXX distribucije da uzmem?

A: Pokušaj, i zaista se potrudi da uzmeš najnoviju verziju. Informacija o tome koja je poslednja verzija uvek se može naći na sajtu proizvođača, ili na www.distrowatch.com.

Q: Čemu služe fajlovi „.” i „..” u koje vidim u svom (praznom) direktorijumu kada ukucam „ls -a” i otkud oni tu?

Q: Kada hoću da pokrenem program iz tekućeg direktorijuma, komandom

Code:
$ imeprograma

dobijam poruku „imeprograma: not found”. U čemu je stvar?

A: Stvar je u tome što pri kreiranju novog praznog direktorijuma komandom mkdir(1) (ili, preciznije, korišćenjem mkdir(2) sistemskog poziva), on zapravo i nije prazan. U njemu se stvaraju dva fajla, „.” i „..”. E sad, ono što mnogi možda ne znaju je to da ovi fajlovi nisu nikakva posebna vrsta fajlova, nikakvi imaginarni ili nepostojeći fajlovi, u pitanju su najobičniji „hard” linkovi na tekući direktorijum i direktorijum ispod. Ovo možemo lako empirijski proveriti (switch „-d” služi da ne bi prikazali sadržaj ako je argument direktorijum):



Obratite pažnju na drugu kolonu u ispisu komande ls -l, u pitanju je kao što znamo, broj hard linkova na dati fajl. Naravno, jedan hard link uvek mora da postoji, to je pokazivač na fajl u roditeljskom direktorijumu, i u slučaju regularnih fajlova, ovaj broj je najčešće 1, ali u slučaju direktorijuma (ne zaboravimo da je i direktorijum ništa drugo nego posebna vrsta fajla), inicijalno je 2 — pokazivač na dotični poddirektorijum u roditeljskom direktorijumu (prazan) i pokazivač na samog sebe u dotičnom direktorijumu (.).

Odvedimo sad ovo za korak dalje: ako pogledamo neki direktorijum koji sadrži puno poddirektorijuma:



U ovom slučaju, na /usr direktorijum postoji čak 15 hard-linkova — u pitanju su pokazivač iz roditeljskog direktorijuma (usr), pokazivač na samog sebe (.), i pokazivači na roditeljski direktorijum (..) iz njegovih 13 poddirektorijuma.

Ova cifra, naravno, nije uvek jednaka 2 + broj poddirektorijuma, ovaj broj može da se poveća kreiranjem „hard” linkova na dotični direktorijum komandom ln(1). Doduše u praksi se obični linkovi ređe koriste, jer simbolički imaju par prednosti nad njima, ali o tome u idućoj epizodi ;o).

Sad pogledajmo situaciju iz drugog pitanja, ako u direktorijumu imamo izvršni fajl, recimo „a.out”. U shellu kucamo



Problem je u tome što kada u komandi nemamo nijedan znak „/”, shell pretražuje redom listu direktorijuma u PATH promenljivoj (sadržaj iste možemo videti komandom „echo $PATH”) i pokušava da izvrši komandu <dir>/a.out, gde je <dir> jedan od direktorijuma iz PATH promenljive. Stoga, ako tekući direktorijum nije u PATH promenljivoj (a obično nije), komanda neće biti nađena. Ako program pozovemo sa ./a.out, time smo eksplicitno naznačili putanju do fajla, pa će ga shell pronaći.

Ovakvo ponašanje shell-a možemo promeniti dodavanjem pokazivača na tekući direktorijum na kraj PATH liste:

export PATH=$PATH:. (u Bourne shellu)
tj.
setenv PATH $PATH:. (u C shellu)

Stavite ovo u ~/.profile i dobićete ponašanje slično DOS-u, izvršavanje fajlova iz tekućeg direktorijuma navođenjem samo imena.

možda korisno onima 'srednjeg' nivoa iskustva koji prelaze sa Win na GNU-POSIX sisteme?

Gde se nalaze izvršni fajlovi?

Na sledećim stazama:
Aplikativni softwer (korisnički programi):

/bin
/usr/bin
/usr/local/bin

Administrativni i sistemski softwer (vitalni alati i funkcije)

/sbin
/usr/sbin

Na nekim distribucijama možete naći i direktorijum koji sadrži prečice ka uobičajenim aplikacijama:

/etc/alternatives

Takodje podešavanja sistema i/ili programa (nešto kao C:WINDOWS) možete potražiti na stazi:

/etc

Eto. Primedbe i ispravke su dobrodošle.

Za one koji su prešli sa M$ Win platformi na linux:

Prilikom podešavanja sistema dosta vremena se gubi u restartovanju, kako drajvera tako i jezgra (kernel).

Kod linux-a je moguće restartovati pojedinačni drajver (module, daemon ...) ili celo jezgro.

Q: Koje su komande za restartovanje modula?
A: rmmod izbacuje modul a insmod ga ucitava. Moze i modprobe i modprobe -r

Q: Koje su komande za restartovanje daemona?
A: service IME restart za RedHat
/etc/rc.d/rc.IME restart - za mnoge

Q: Kada je bolje uraditi:

a kada je bolje uraditi:

(reboot)?
A: Telinit je zgodan kad treba samo odredjene deamone pokrenuti ili pogasiti, a ne zelimo da uticemo na rad onih koji su pokrenuti na oba runlevela. Reboot, u sustini, ne sluzi nicemu na linuxu, osim kad rekompajliramo kernel.

Q: Zašto je mom Linux-u potrebno više vremena da se bootuje od napr Win2000 ? Da li je to pravilo?
A: Ne, ne postoji pravilo. U mnogome zavisi sta je od deamona podeseno da se pali. moze znatno da se ubrza.

_{[Ovu poruku je menjao VRider dana 12.01.2005. u 15:49 GMT+1]}

Q : Kako da mountujem i koristim particiju sa NTFS fajl sistemom pod Linuxom?

A : Prvo sto treba da uradite je da proverite da li Vas kernel poseduje module (drajvere) za NTFS fajl sistem (sve novije Linux distribucije poseduju pomenutu podrsku). Kada ste ustanovili da poseduje, napravite mount point u /mnt folderu. Udjite u konzolu i kucajte :



Naziv win2k moguce je izmeniti po Vasim afinitetima.

Sada u konzoli kucajte sledece :



Da ovo ne biste morali da radite svaki put kada ukljucite racunar, ili se logout-ujete, izmenite fajl etc/fstab, dodajuci sledecu linuju u isti :




OK, kada ste ovo uradili, imate mount-ovanu NTFS particiju, ali sta mozete da radite sa njom? Na zalost, podrska za pisanje na NTFS nije jos razvijena, tako da ste u mogucnosti da samo citate podatke sa iste (read-only).

Dejan Lozanovic dodao:
Moguce je i pisati, da bi se to postiglo potrebno je rekompajlirati kernel sa dozovolom za pisanje, mada cete tamo procitati da to nije 100% sigurno. U svakom slucaju provereno je na Windows-ima 2000 da je to radilo i da se niko nije ni za sta bunio. Tako da to u principu radi ali je na vasu odgovornost.

_{[Ovu poruku je menjao VRider dana 12.01.2005. u 15:50 GMT+1]}

Q: Kako da instaliram i konfigurisem TV karticu baziranu na Conexant bt8xx cipsetu?

A: Postupak je testiran na Mandrake Linux-u 9.1, verzija kernela 2.4.21, Jetway TV/Capture JW-TV878-FBK.

Sta Vam je potrebno?

1. Kernel 2.4.x sa bttv modulima (Ukoliko ne posedujete pomenute module, mozete ih skinuti ovde)
2. Softver za TV/Radio karticu : XawTV, XawTV-Radio, KwinTV, GnomeTV, RadioFM itd.

Uputstvo korak po korak

1. Logujte se kao root.
2. Da biste videli da li bttv modul detektuje Vasu TV karticu otkucajte u konzoli sledecu komandu :

Na ekranu bi trebalo da se pojavi nesto slicno ovome :

3. Ako pravo ime kartice nije automatski detektovano, vec pise *** UNKNOWN ***, editujte fajl /etc/modules.conf sa nekim od tekst editora (Emacs, vi, Kedit). Dodajte sledece linije posle sadrzaja koji se vec nalazi u pomenutom fajlu :

4. Pogledajte predposlednju linuju koju ste dodali u /etc/modules.conf :

U delu 'card=78' zamenite '78' sa rednim brojem Vase kartice. Evo liste podrzanih kartica :

Za noviju listu pogledajte bttv sajt.
Ako Vasa kartica ima ugradjen radio tuner u ovoj liniji treba da stoji 'radio=1'. Ukoliko ga ne posedujete zamenite '1' sa '0'.

5. Pogledajte poslednju linuju koju ste dodali u /etc/modules.conf :

U delu 'type=1' zamenite '1' sa rednim brojem za tip tuner-a koji imate. Ako niste sigurni koji tip tuner-a imate pogledajte u manual koji ste dobili uz njega, informisite se na interentu ili predpostavite (ako zivite u Srbiji, kao TV normu morate izabrati PAL/PAL_I/PAL_BG.) Evo liste podrzanih tipova sa :

Za noviju listu pogledajte bttv sajt.

6. Save-ujte editovani /etc/modules.conf fajl.

7. Ako zelite da cujete zvuk sa Vase TV kartice morate da ucitate modul 'tvaudio'. To mozete uraditi dodavanjem u fajl /etc/modules 'tvaudio' modul posle bttv modula. Sadrzaj fajla /etc/modules bi trebao da izgleda ovako :


8. Save-ujte editovani /etc/modules fajl i restartujte racunar.

9. Ponovo se ulogujte kao root.

10. Ponovite korak 2. i trebalo bi da dobijete nesto slicno ovome :

11. Uredjaji ce Vam mozda biti instalirani u /dev/v4l/xxx-device (ovo vazi za starije distribucije). U TV/Radio softveru obicno se koriste putanje tipa /dev/video ili /dev/radio. Zbog toga treba da napravite 'linkove' na ovim putanjama koji vode do
/dev/v4l/xxx-device. Udjite u konzolu i kucajte sledece komande (naravno, bez #) :

12. Instalirajte TV/Radio softver. Postoji dosta ovakvih programa, ali najvise se
koriste XawTV, XawTV-Radio, RadioFM, GnomeTV, GRadio, GTuner. Ove programe mozete naci na sourceforge.net ili freshmeat.net. Ovi programi su dostuni i u RPM
formatu sto olaksava instalaciju.

13. Pre nego sto pocnete da gledate TV, XawTV se mora konfigurisati.
Da biste ukljucili radio, udjite u konzolu na putanju /usr/bin/ i otkucajte komandu 'radio' :

Treba da imate instaliran paket 'radio' sa instalacionog CD-a.
Da biste konfigurisali XawTV, udjite u konzolu na putanju /usr/bin/ i otkucajte komandu 'scantv -o .xawtv' :

Sada ce Vas upitati koji TV standard (normu) koristite. Ako zivite u Srbiji, otkucajte broj 0 (PAL).
Sledece sto treba da uradite je da odredite 'frekvencijsku tablu'. Ako zivite u Srbiji,
otkucajte broj 5 (europe-west).
Nakon toga, sacekajte da se TV kanali automatski pronadju i izadjite iz konzole.

Sve treba da izgleda ovako :

14. Ukoliko ne cujete zvuk, udjite u koznolu i otkucajte :

Ili izaberite program iz menija Multimedia>Sound>Aumix. U njemu podesite opciju Line na 100.

15. Ukoliko Vasa kartica podrzava teletext, koristite program AleVT za pregled istog. 'Uredjaj' se nalazi na putanji /dev/vbi.

16. Ako imate daljinski upravljac koji obicno dolazi sa novijim TV karticama i ne znate kako da ga podesite, pogledajte sajt lirc.org na kome je ovaj postupak objasnjen.

_{[Ovu poruku je menjao drdrksa dana 14.09.2004. u 12:42 GMT]}

Q: Kako da stavim Linux na moj stari 386 ili 486?

A: Sledite uputstva sa ovog linka.

_{[Ovu poruku je menjao drdrksa dana 14.09.2004. u 12:41 GMT]}

Q: Kako je tekla istorija razvoja Linux-a?

A: Kako je Linux operativni sistem nastao kao kopija Unix operativnog sistema, sledi kratka istorija Unix-a.

Kratka istorija UNIX-a

Prvu verziju UNIX sistema razvio je Ken Thompson iz istrazivacke grupe Bell laboratorija 1969. godine. Projektu se pridruzio Dennis Ritchie i jos nekolicina kolega koji su nastavili razvoj UNIX-a. Dennis Ritchie je pre toga radio na razvoju MULTICS operativnog sistema koji je imao jak uticaj na razvoj UNIX-a. Sledeca znacajna verzija je Verzija 3, znacajna po tome sto je veci deo operativnog sistema bio napisan u programskom jeziku C, koji je razvijen u Bell laboratorijama kao podrska UNIX-u. Prva masovno koriscena verzija UNIX operativnog sistema je Verzija 6 iz 1975. godine. Nakon Verzije 7 oformljena je posebna grupa, UNIX Support Group (USG) u okviru AT&T-a (u cijem sastavu su Bell-ove laboratorije), ciji je zadatak bio da se brine o UNIX-u. Tako UNIX prestaje da bude istrazivacki alat i postaje komercijalan operativni sistem.

Mnoge agencije se pridruzuju razvoju UNIX-a. Medju njima su Rand, BBN, DEC, SCO, i Univerziteti Illinois, Harvard, Purdue i drugi. Medjutim, najveci uticaj van Bell laboratorija imao je Kalifornijski Univerzitet Berkley. Na ovom univerzitetu su zapoceli rad na VAX UNIX-u 32V, od koga su napravili verziju 3BSD. Ubrzo DARPA (Defence Advanced Research Projects Agency) narucuje od Berkley-ja standardni UNIX sistem za upotrebe u upravljanju. Tako je nastala verzija 4BSD. Ova verzija je obezbedila rad u mrezi po DARPA Internet mreznomprotokolu (TCP/IP). Na univerzitetu Berkley su razvijeni mnogi drajveri za terminale, novi korisnicki interfejs (C shell), novi tekst editori (ex/vi), kompajleri za Pascal i Lisp, kao i mnogi drugi sistemski programi. Skracenica BSD potice od Berkley Software Distribution.

UNIX je jedan od najboljih i najpopularnijih operativnih sistema u svetu. Prvobitno je dizajniran kao alat za naucnike i programere za rad na tada najjacim racunarima, a kasnije je prilagodjen i raznim drugim raznovrsnim namenama. Uprkos tako dizajniranom - "komplikovanom" korisnickom interfejsu, i nedostatku standardizacije postao je najkorisceniji operativni sistem, u poslovnoj primeni. Veliki broj drugih, sada popularnih, operativnih sistema kao svoju osnovu koriste neku verziju UNIX sistema.

Linux

Linux projekat je zapoceo Linus Torvalds kao hobi, inspirisan Minixom (mala verzija UNIX sistema) iz zelje da napravi besplatnu kopiju UNIX-a za akademske svrhe. Petog oktobra 1991. Linus je objavio prvu "zvanicnu" verziju Linux-a 0.02. U tom trenutku pod Linux-om ste mogli da izvrsite bash i gcc, i skoro nista od ostalih GNU programa. Linux je bio namenjen hakerima, tako da to nije bio problem. Glavna orijentacija je bila razvijanje kernela; stvari kao tehnicka podrska, korisnicka dokumentacija ili distribuiranje nisu bile ni pominjane.

Danas, Linux je kompletan UNIX klon, sposoban da izvrsava X Windows, TCP/IP, Emacs, UUCP, mail, news i bilo koj ostali softver. Svi free software paketi su portovani na Linux, a raste i broj komercijalnih paketa za Linux (Alias Wavefront Maya, Mathematica, MATLAB). Veliki broj najpopularnijih Windows igara je portovan na Linux (Quake 2, Unreal Turnament, Alpha Centauri, Civilization II, Myth II, Deus Ex, Sim City 3000)

Termin Linux oznacava samo kernel (jezgro operativnog sistema). Svi ostali programi koji se nalaze u Linux operativnim sistemima su nezavisni proizvodi drugih organizacija ili pojedinaca (Uglavnom izdati pod GNU General Public Licencom). Takav skup osnovnih sistemskih programa, kernela, i ostalog aplikativnog softvera se zove GNU/Linux distribucija. Po GPL-u svaki pojedinac ima pravo da koristi, modifikuje, i prodaje sav softver, pod uslovom da i nastali proizvod bude pod GPL-om. Ima pravo da kupljeni softver kopira i redistribuira, i da to naplacuje koliko god zeli. Zato su Linux distribucije prakticno besplatne (cene im obicno ne prelaze cene medijuma na kojima se distribuiraju). Veliki broj distribucija se moze skinuti direktno sa interneta, sa sajtova njihovih proizvodjaca. I pored toga veliki broj ljudi kupuje originalne distribucije od njihovih proizvodjaca. Delom zbog toga sto vecina proizvodjaca uz distibuciju daje i nekoliko meseci "besplatne" tehnicke podrske, a delom da bi podrzali proizvodjace u razvoju softvera. Cak i cene originalnih Linux distribucija su neuporedivo manje od cena ostalih komercijalnih operativnih sistema. Kompanije koje prave open source softver zaradjuju uglavnom od tehnicke podrske, i dizajniranja i administriranja specijalizovanih Linux distribucija.

Trenutno na trzistu postoji veliki broj Linux distribucija koje su namenjene strogo profesionalnoj poslovnoj upotrebi, za koju su UNIX sistemi prvobitno dizajnirani. Zahvaljujuci tako niskoj ceni i visokom kvalitetu Linux sistema u poslednjih par godina raste i broj user friendly distribucija (distribucije koje bi svaki korisnik mogao da koristi sa vrlo malo predznanja). Pojavljuje se i veliki broj korisnickih programa za svakodnevnu upotrebu (mp3 player-i, DiVX player-i, download manager-i ...). Linux je trenutno najkorisceniji operativni sistem na serverskom trzistu, pocinje sve vise da se koristi kao Office platforma, a uz ovako brz tempo razvoja korisnickih programa ubrzo ce postati i ozbiljan konkurent na trzistu desktop racunara.

_{[Ovu poruku je menjao drdrksa dana 14.09.2004. u 12:40 GMT]}

Q: Sta je kernel, kako se on kompajlira i sta se dobija time?

A: Kako je sve vise novih korisnika Linux OS, trebalo bi da se i oni upoznaju sa mogucnoscu izmena u osnovi sistema, tj. u kernelu pogotovo ako neko zeli da recimo omoguci podrsku za svoju zvucnu ili TV karticu, podesi mrezne opcije, prilagodi sistem novim komponentama, omoguci pristup NTFS particijama, ... Ovaj tekst opisuje postupak kompajliranja kernela pod u Mandrake Linux-om ali je postupak slicani u drugim distribucijama.

Tekst se sastoji od 5 delova a to su:
1.Podesavanje kernela
2.Kompajliranje i instalacija kernela
3.Podesavanje sistema (nakon instalacije kernela)
4.Podesavanje lilo startera (boot loader-a),
5.Podesavanje GRUB startera.

Sva dodatna pitanja mozete razmotriti u Linux Kernel How To-u na srpskom jeziku koji je prilozen uz ovu poruku.

Podesavanje kernela

Ukoliko zelite da kompajlirate orginalni source sa kernel.org, onda je bolje da instalacioni source kernela koji se nalazi u '/usr/src/linux' ne dirate vec da novi kernel kompajlirate i instalirate iz svog home direktorijuma (jer su 'root' ovlascenja potrebna samo za instalaciju kernela).

Pokrenite tar xfzC [kernel-source].tar.gz u konzoli(terminalu). Ova naredba ce otpakovati source u 'linux' direktorijum.

Ukoliko ste vec kompajlirali kernel iz ovih source-ova, prvo pokrenite make mrproper da bi uklonili stare postavke . Zapamtite da 'mrproper' brise i prethodni '.config' fajl, pa ako vam je bitan bilo bi dobro da ga negde pre toga prekopirate.

Podesavanje kernela se odvija u novom 'linux' direktorijumu. U osnovi, postoje dva nacita da to uradite, kraci koji se sastoji od izmene '.config' fajla i duzi koji se sastoji od upotrebe jednog od ponudenih konfiguracionih alata. Moram reci da je za pocetnike i nove u linux svetu ova druga mnogo bolje resenje. (U Mandrake linux 8.2 to mozete uraditi iz KDE Kontrolnog centra. Startujte ga a zatim otdite na Sistem pa na Podesavanje kernela ili ako koristite engl. lokalizaciju System pa Kernel Configuration).

Pri pristup je ustvari editovanje iliti izmena kopije default kernel konfiguracionog fajla '/usr/src/linux-[...]/arch/[i386|ppc]/defconfig'. On je posebno ureden za situacije kada treba samo da izmenite nekoliko opcija i kada znate sta radite.
Kopirajte 'defconfig' fajl u vasem tekucem direktorijumu i promenite mu ime u '.config'. Ukoliko vec imate '.config' fajl od prethodnog kompajlirnja, mozete da koristite i taj, mada nije lose uraditi i backup tog fajla.
U samom fajlu pronaci cete tri tipa unosa, koji odgovaraju za tri stanja koja su moguca (ne moraju uvek da budu sva tri !): 'build into the kernel', 'build as a kernel module' i 'not included':

1. [OPTION]=y
2. [OPTION]=m
3. # [OPTION] is not set

Dakle, da bi promenili opciju sa 'build as a module' na 'build into the kernel' morate da izmenite liniju

[OPTION]=m
u
[OPTION]=y

Objasnjenja za vecinu opcija mozete pronaci u 'linux/Documentation/Configure.help'.
Izmenite sve sto zelite, zatim sacuvajte izmene a onda predite na sledece poglavlje ovog teksta.

Drugi pristup koristi jedan od ponudenih kernelovih konfiguracionih alata. Kako ste u 'linux' direktorijumu, ili pokrenite make config (konzolni alat), ili make menuconfig (takode konzolni ali sa boljim izgledom i funkcionalnoscu menija) ili make xconfig (ako ste navikli na prozore, dobar X meni, ali malo zahtevniji po pitanju memorije).

Par saveta za dobro konfigurisanje:

1.Procitajte dostupnu i online dokumentaciju.
2.Budite pazljivi sa eksperimentalnim opcijama. Samo ime govori za sebe.
3.Kreirajte module. Manji kernel je bolji, ali budite pazljivi da ne izbacite nesto sto vam je potrebno pri startanju sistema.
4.Ukoliko niste sigurni, nemojte menjati vec podesene opcije. Zavisnosti su ponekada veoma tanane i tesko se podesavaju.. Bolje je da je kernel za koji kilobajt i veci nego kernel koji ne radi dobro.

Kompajliranje i instalacija kernela

Sada sacuvajte izmene u novoj konfiguraciji. Izmenite i fajl 'Makefile' u nekom od editora i popunite vrednost za 'EXTRAVERSION' ili vam se moze desiti da dobijete dva razlicita kernela sa istim imenom.

Pokrenite : make dep && make clean && make bzImage && make modules

Vreme kompajliranja zavisi od sistema (kolicine memorije, procesora...) i konfiguracije kernela. Na vecini masina, kompajliranje traje izmedu 15 i 45 minuta (PREPORUKA: kada podesite sve izmene, zatvorite X-ove i kompajlirajte kernel u konzoli).
Ako se kompajliranje zavrsi uspesno, postanite root pomocu komande su i instalirajte kernel i njegove module:

make modules_install && make install

Poslednja komanda ce pozvati '/sbin/installkernel' skriptu preko 'linux/arch/i386/boot/install.sh' - sto ce opet pokrenuti skripte u '/usr/share/loader' za:

1. instaliranje kernela u '/boot/vmlinuz-[Version]',
2. kreiranje initrd image u '/boot' ukoliko je potrebno,
3. i dodati unose za novi kernel u '/etc/lilo.conf', '/boot/grub/menu.lst' ili '/etc/yaboot.conf' (na PPC masinama).

Podesavanje sistema

Ukoliko je sve proslo kako treba, trebalo bi da sada imate dva nova fajla u '/boot': 'System.map-[new version]' i 'vmlinuz-[new version]'.
Proverite da li su fajlovi 'System.map', 'vmlinuz' i (u starijimm Mandrake verzijama) 'modules.info' u '/boot' diremtorijumu. Ovi 'fajlovi' su ustavri samo linkovi. Dve stvari mozete da uradite:

1.Ostavite ih takve kakvi su jer bi Mandrake-ov init script treba da stavri postavi na pravi nacin, tj. da izmeni ove linkove za kernel koji startujete.
2.Izbrisite ih i izmenite konfiguracioni fajl vaseg startera (npr. lilo) da koristi tacno odredenu verziju kernela.

Ukoliko su vam potrebni SCSI uredaju pri startanju sistema (npr. SCSI hard disk) a imate iskompajliranu podrsku za SCSI kao modul, 'installkernel' skripta bi trebala da kreira novi initrd image u '/boot' direktorijumu kao i da doda potrebne linije u konf. fajl vaseg startera.
Ukoliko radije zelite da sami kreirate ovaj image, to mozete uraditi pomocu naredbe mkinitrd /boot/[name of image] [new kernel version]. Mozete izabrati bilo koje ime za image, sve dok se ono razlikuje od imena vec postojeceg fajla. Naravno, kada ga kreirate morate da izmenite i kofig. fajlove LiLo ili GNU GRUB startera da bi znali za ovaj image.
Ako imate dodatnih pitanja mozete ih postaviti na nasem forumu.

Podesavanje LiLo

'installkernel' skripta ce sama detektovati vas starter (boot loader) i podestiti njegov konfiguracioni fajl. Ukoiko ste zainteresovani kako to sami da uradite, evo kako:

Podesavanje LiLo startera se zavrsava sa izmenom '/etc/lilo.conf' fajla, bilo da ga editujete u editoru ili pomocu 'DrakBoot' alata iz 'Mandrake Kontrolnog Centra' (iliti 'DrakConf'). Prvo izmenite postavku starog kernela:

1.Promenite image=/boot/vmlinuz u puno ime kernela (starog) kernel image-a. Ovo je potrebno samo onda ako ste izbrisali 'vmlinuz' link u '/boot'.
2.Promenite label=linux u nesto tipa label=starilinx. Ovo ce vam omoguciti da pokrenete i stari kernel ukucavanjem starilinx u boot promptu.

Zatim dodajte linije za novi kernel na kraju fajla:

image=/boot/vmlinuz-[new kernel version]
label=linux
root=/dev/[root partition]
initrd=/boot/[initrd image]
readonly

'root partition' je ista kao i za stari kernel. Oznaka label=linux ce po default pokrenuti novi kernel.
initrd="/boot/[initrd image]" ce vam biti potreban samo ako se vasa instalacija GNU/Linux sistema system nalazi na SCSI disku i ako je SCSI podrska ukljucena kao modul. Ako je to slucaj apsolutno je neophodno da kreirate novi 'initrd' image sa

mkinitrd /boot/[initrd image] [new kernel version]

Ime novog ne sme da se poklapa sa imenom starog initrd image-a. Zatim uputite initrd liniju novog kernela u '/etc/lilo.conf' na ovaj novi image.

Pokrenite l ilo. Ovo morate da uradite! Ukoliko ne dobijete poruku o gresci, mozete da restartujete masinu.

Podesavanje GNU GRUB

Ukoliko koristite GNU GRUB kao starter (boot loader), dodajte ove linije u '/boot/menu.lst' (ili koristite 'DrakBoot' u 'Mandrake Kontrolnom Centru'):

title [menu entry]
kernel (hd[x],[y])/boot/[kernel] root=/dev/[z]

title odreduje kako ce se zvati vas novi kernel na meniju pri podizanju sistema. 'x' i 'y' govore GNU GRUB -u gde je '/boot', koji sadrzi kernel image, lociran: 'x' oznacava broj hard diska (u zavisnosti da li je u pitanju IDE ili SCSI disk) pocevsi od '0', 'y' je broj particije, takoze pocinje od '0'. Pa tako, (hd0,0) govori GNU GRUB-u: "potrazi prvu particiju na prvom hard disku u boot lancu". Kada jednom pronade particiju, GNU GRUB mora da zna o lokaciju i ime krenela, npr. /boot/mynewkernel.
Kako 'init', inicijalni GNU/Linux boot proces, takode mora da zna na kojoj se particiji nalazi kernel, onda morate da mu kazete sa root=/dev/hda1. Ukoliko ste kreirali ramdisk image, dodajte initrd /boot/[name of initrd image] kao i bilo koji drugi kernel parametar(e) koji su vam potrebni.
Zapamtite da ukoliko se '/boot' nalazi na prvoj logickoj particiji na hardu (/dev/hda5), linija mora da bude (hd0,4), u zavisnosti od broja primarnih particija na disku.

Izmenom broja u default polju (ili kreiranjem polja u 'DrakBoot'), mozete reci GNU GRUB-u da startuje kernel po default-u. Zapamtite da GNU GRUB posinje da broji od '0', pa da bi pokrenulinovi kernel treba da promenite, u '/boot/grub/menu.lst', broj u '1'.

Nakon svega, sacuvajte izmene i restartujte masinu.

_{[Ovu poruku je menjao drdrksa dana 14.09.2004. u 12:44 GMT]}

New to Linux - http://www-106.ibm.com/developerworks/linux/newto/#1

Pa, u HOWTO dokumentaciji imaš kako se štedi prostor sa komandom strip.
(pronađi taj howto sa grep ili pomoću konqueror-a na stazi /usr/share/doc/*)
Ova komanda inače ubrzava i izvršavanje, dakle:

I imaćeđ ubrzanje i u KDE-u...Linux ce biti brzi sa 2.6.x jezgrom (tako je bar obecao g. Torvalds...) skini novo jezgro sa mreze (rpm). Inače nova jezgra je mukotrpnije rekompajlirati (npr. 2.4.20) nego što se isplati

Verovatno će biti brza ta nova jezgra? To izgleda ima veze sa BogoMIPS petljom koja određuje dozvoljenu brzinu 'razapinjanja' (spawn?) novih procesa, kojih je najviše tokom podizanja sistema. Npr. Slack (pa i Debian) se boot-uju brže od RH-likih distroa (Mandrake, Redhat,...) jer su im init-skripte jednostavnije i imaju manje poziva, tj. izvršavaju se u manjem broju procesa. Ovo važi naravno za 2.4.x porodicu kernel-a sa kojima jedino imam iskustva. Primer brzog podizanja je npr. Knopix (alal vera g. Knopere!)

npr sa programom checkinstall

program se pokrece umesto "make install" (ili bilo koje druge komande koja sluzi da prilikom instalacije kopira fajlove okolo) pravi peket po zelji (rpm, deb ili tgz) i instalira ga ...

Q: Kako da instaliram i podesim Java 2 Runtime Environment na mom Linux OS-u?

A: Sledite uputstvo koje cu dati korak po korak.

1. Ulogujte se kao root [ukucajte u konzoli komandu su, pa onda root lozinku]
2. Napravite (ukoliko vec nepostoji) i udjite u direktorijum gde zelite da instalirate Java 2 Runtime Environment. Na primer, ukoliko zelite da vam ovaj softver bude instaliran u /usr/java (obicno se tu instalira, mada moze i negde drugde) prvo napravite trazeni direktorijum komadnom mkdir /usr/java. Sledeci korak je da udjete u njega komandom cd /usr/java.
3. Download-ujte trenutnu verziju Java 2 Runtime Environment [u obliku self-extracting file-a [*.bin]] sa ovog linka i prebacite ga u direktorijum /usr/java.
4. Pokrenite instalaciju komadnom ./j2re-x_x_x_xx-linux-i586.bin, prihvatite uslove licence kucanjem yes. To je neophodno za nastavak instalacije. Java 2 Runtime Environment ce se instalirati u svoj direktorijum na putanji /usr/java/j2rex.x.x_xx.
5. Obrisite fajl koji ste download-ovali sa interneta iz direktorijuma /usr/java.
6. Ovim je instalacija Java 2 Runtime Environment-a zavrsena i moze se preci na konfigurisanje i podesavanje istog.
7. Podesavanje Mozilla browser-a svodi se na linkovanje. Ono sto treba da uradite je : Udjite u direktorijum gde vam je instalirana Mozilla, u poddirektorijum plugins. Obrisite fajl koji se zove libjavaplugin_oji.so ukoliko on postoji. Napravite simbolicki link Java Plug in-a za Mozilla-u.
Posto ovo deluje prilicno komplikovano, lakse je da to objasnim na primeru. Pretpostavimo da je Mozilla instalirana na putanji /usr/lib/mozilla-1.4/, a Java 2 Runtime Environment na putanji /usr/java/j2re1.4.2_04. Treba da udjete u poddirektorijum plugins koji se nalazi u Mozilla direktorijumu, komandom cd /usr/lib/mozilla-1.4/plugins. Obrisite fajl koji se zove libjavaplugin_oji.so komadnom rm libjavaplugin_oji.so. Ne izlazeci iz direktorijuma u kome ste trenutno, otkucajte komandu za stvaranje simbolickog linka Java Plug In-a za Mozilla browser ln -s /usr/java/j2re1.4.2_04/plugin/i386/ns610-gcc32/libjavaplugin_oji.so. Startujte Mozilla-u ili je restartujte ukoliko je vec pokrenuta. Ukoliko koristite Mozilla browser treba da u meniju udjete na Edit > Preferences. U Advanced treba da cekirate opciju Enable Java. Ukolko koristite Mozilla Firebird/Firefox treba da u meniju udjete na Tools > Options. U Web Features cekirajte opciju Enable Java.
Ovim je podesavanje Mozilla-e zavrseno i mozete ga testirati klikom na ovaj link.
8. Podesavanje putanje ka Java 2 Runtime Environment kako bi neke aplikacije koristile isti svodi se na dodavanje nekoliko linija u fajl .bash_profile ili fajl .bashrc (zavisno od distribucije Linux-a) koji se nalazi u vasem Home direktorijumu. Ono sto treba da uradite je da editujete dati fajl dodavanjem sledecih linija u njega :

Da bi sve ovo proradilo, potrebno je da se ponovo logujete na sistem, ili ako ce nekom biti lakse da restartuje racunar.
9. Uzivajte u prednostima koje pruza Java 2 Runtime Environment ;)

Odlično uputstvo. Možda će nekom da pomogne saznanje da je ovaj korak vrlo bitan, tj. ne sme se kopirati datoteka, ili napraviti hard link pošto iz imena simboličkog linka Mozilla vadi podatak o mestu gde je instaliran J2RE.

Verujem da će malo kome pasti na pamet baš da kopira biblioteku, ali se hard link umesto simboličkog lako može napraviti greškom, izostavljanjem prekidača -s.

Dakle obavezno treba napraviti simbolički link.

f

Hvala na upozorenju. Probleme koje pominjes imao sam dosta davno, pa znam kako je nezgodno izostaviti prekidac "-s". Inace, uputstvo ide u moju arhivu, jer nikad se ne zna kad ce nekome mozda zatrebati.

_{[Ovu poruku je menjao VRider dana 12.01.2005. u 15:53 GMT+1]}

Q: Kako da namestim X na Slackwareu 10? Ne radi mi Y na Fedori! Imam tu-i-tu distribuciju i ne radi mi neki-program-koji-postoji-na-svakoj-distribuciji!

A: Daleko je češći slučaj da vaš problem nije vezan za distribuciju, već za program ili podešavanje koji su prisutni i na ostalim Linux distribucijama. Nemojte se ograničavati na svoju distribuciju kod rešavanja problema! Pretražujte Internet bez naznačene distribucije u upitu!

Na primer, ako vam ne radi X, rešenje tražite u njegovim konfiguracionim fajlovima, čija sintaksa je ista na svim distribucijama. Video drajveri za X su isti za svaku distribuciju, samo se različito instaliraju. Grafička okruženja su ista na svim distribucijama: KDE na Gentoo-u je isti kao KDE na Slackware-u. Razlike su uglavnom minimalne, uglavnom samo u default temi. Kod servisa je stvar malo drugačija i to samo u tome što distribucije smeštaju konfiguracione fajlove na različita mesta. Problem ćete lakše rešiti ako se fokusirate na problem, a ne na distribuciju.

.ISO fajl, download i narezivanje:

posto broadband polako stize u Srbiju ovakav nacin nabavka Linuksa postace sve aktuelniji, pa evo neka moja pocetnicka iskustva.

Download je na odlicnom sajtu: http://www.linuxiso.org

Narezivanje evo nekih sugestija i stalnih problema pri kojima se ljudi susrecu:

so, here we go:

...ok, one thing that you are NOT taking into account is, that the iso that redhat publishes to eash mirror is perfect. i have downloaded from tons of different mirrors, and have never had a problem.

if there is a problem with a disk (and im certain this goes for ANY distro), keep these things in mind:

1) a disto will not publish a faulty disk. this would hurt them badly.
2) there are a ton of places things can go wrong from the point of where the iso is served from to the point that your starting your install:
a) somewhere in the internet, the file was corrupted (out of your control)
b) the cdrs you bought are faulty (out of your control)
c) the software you used to burn the cdr had an error (kinda out of your control, but not totally)
d) you did not follow instuctions to burn them correctly (totally your fault).

there are several things you can do to make sure your iso is right before you begin installation.

1) verify your MD5SUMs. if you do not know how to do this, then you have not looked at documentation that is right in front of your face. take a look at it here: http://linuxiso.org/viewdoc.php/verifyiso.html
2) make sure you use one of the suggested iso burning softwares. if your using "bobs neet cd burning software" that nobody has ever heard of, then there is nothing anyone will care to help you about if they come out wrong. check here for a list of known good programs to use: http://linuxiso.org/viewdoc.php/howtoburn.html. personaly, for windows, i like nero, but i know adaptex ezcd v4 or v5 works well too. sorry, but if your cdr is a 5 year old POS then thats also kinda your fault, but fact of the matter is some of the older drives just are not reliable anymore.
3) verify the disk that was burned by your software. in redhat linux, you can type "linux mediacheck" and it will tell you disk by disk which ones are perfect, and which ones are not.

if you do not follow these last 1 2 and 3 perfectly, then the fact that you have bad disks is totally your fault. you have no idea how many times ive had to post this exact answer to so many people who just download and burn with wild abandon.

written by Jonathan (aka Sharaz)

Na kraju da kazem sto se tice rezanja:

1. Start Nero
2. Choose the menu command "File"->"Burn Image"
3. An "Open" file dialog box appears with the following image types supported (*.nrg, *.iso, *.cue)
4. Select your download LinuxISO file and click Open
5. The "Write CD" dialog box appears with several tabs (Info, Foreign image, Misc, Burn).
6. Click the 'Burn' Tab
7. Confirm that 'Write' and 'Finalize' are selected
8. Click on "Write". Watch it burn.

Dakle ovako rezite, a pre obavezno proverite MD5SUMs.

a sta da radim ako kernel ne poseduje module(drajvere) za NTFS fajl sisteme?

prekompajliras kernel....

kernel 100% ima module za citanje NTFS-a, cak ima i module za pisanje po NTFS-u ali ti lepo i tamo pise da su eksperimentalni i da ih koristis na svoj rizik.

Ok a gde mogu da nadjem dokumentaciju o kernelu u linuxu?

http://kernel.org/

odnosno vidi prvo ovo -> http://www.kernel.org/pub/linux/kernel/README

_{[Ovu poruku je menjao malisha dana 01.10.2005. u 21:42 GMT+1]}

mos li mi odgovrit koja je frenkvencija za hrvatsku i koji je onaj PAL za hrvatsku

[img][att_url][/img]

http://linuxhelp.blogspot.com/...tributions-birds-eye-view.html

* * *

Ultimate Linux Newbie Guide!


* * *

The table of equivalents / replacements / analogs of Windows software in Linux.

_{[Ovu poruku je menjao Aleksandar Marković dana 22.04.2006. u 20:41 GMT+1]}

U svakodnevnom radu po konzoli (Bash) svakako je dobro znati po koju prečicu koja može da skrati i olakša rad.

Za sada ovoliko, možda sam neku i zaboravio, ali nema veze, neka me neko dopuni ...

· ctrl-a vraća se na početak linije
· ctrl-e vraća se na kraj linije
· ctrl-u briše kompletnu komandu koju ste uneli
· ctrl-w briše poslednju reč(i)
· ctrl-l briše kompletan ekran

Ovo u stvari ne briše ekran, samo ga pomeri sadržaj na gore tako da akrivna linija bude prva u redu! Probaj sa shift + up! To radi i clear! Mene zanima da li postoji neki fazon koji će stvarno obrisati sve do tad uneto u bash?

control +d

upise EOF znak koji vas:
-odloguje u konzoli
-zatvori xterm ako to uradite u njemu
-akos te u superuser "su" rećimu, vrati vas na obicnog usera

_{[Ovu poruku je menjao mulaz dana 30.04.2006. u 01:39 GMT+1]}

ctrl + k briše sve od trenutne pozicije kursora do kraja linije.

http://www.linuxdevcenter.com/linux/cmd/

http://www.ss64.com/bash/index.html

Radom na windowsu, instalacijom velikog broja programa na kraju se sistem smori registry napuni i sve bude usporeno neophodna defragmentacija ili reinstall. Da li u linuxu ako stalno instaliram i brisem programe treba posle nekog vrmena da se radi kao gore navedeno ili jok? Ili kada se program obrise vise od njega ne ostaje ni p od programa.
Kako da unzipujem fajl (*.zip)?

/edit
.."google is your friend".. verujte ovoj izreci :) nasao sam za zip fajlove evo linkakome treba:
http://www.perpetualpc.net/srtd_unzip.html
prvo pitanje me muci :)

Linux nije Win

tako da ni standardi za particije na njemu nisu kao na Winu i nema defragmentacije. Nemas razloga za brigu

Sistemska usluga (daemon) je proces koji u pozadini izvodi određenu funkciju ili sistemski zadatak. U skladu sa Unix-ovim i Linux-ovim principom modularnosti, sistemske usluge su programi, a ne deo jezgra. Mnoge sistemske usluge se pokreću prilikom podizanja sistema i nastavljaju da rade sve dok radi i sistem. Druge sistemske usluge pokreću se po potrebi i rade samo dok je neophodno. Neke sistemske usluge ne isporučuju se uz sve distribucije Linuxa.

Pre programa inetd, sve sistemske usluge pokretale su se prilikom podizanja sistema i stalno su bile aktivne (tačnije, bile su blokirane i čekale na zahteve da bi nešto radile). Vremenom, sve više sistemskih usluga je dodavano sistemu. Njihov broj je postao tako velik da je to počelo da izaziva probleme s performansama. Stručnjaci sa univerziteta Berkeley napravili su program inetd, sistemsku uslugu koja je zadužena za pokretanje drugih sistemskih usluga po potrebi. Program inetd je bio tako uspešan da je do sada deo svih verzija Unix-a i Linux-a, a većina novih sistemskih usluga radi pod njegovom kontrolom.

Postoji mnogo sistemskih usluga s kojima se administratori moraju dobro upoznati, bilo zato što ih treba stalno održavati ili zato što igraju važnu ulogu u svakodnevnom radu sistema. U daljem tekstu će se govoriti o dvema veoma važnim sistemskim uslugama, init i , a zatim o programima inetd i xinetd.

INIT: PRVOBITNI PROCES

Program init je prvi proces koji se pokreće posle podizanja sistema i verovatno predstavlja najvažniju sistemsku uslugu. Njegov identifikator PID je uvek 1 (jedan) i on je roditeljski proces svih korisničkih procesa i skoro svih sistemskih procesa.

Program init prilikom pokretanja postavlja sistem u jednokorisnički način rada ili počinje da izvršava skripte potrebne za dovođenje sistema u višekorisnički režim. Kada se sistem podiže u jednokorisničkom režimu, init čeka da korisnik završi rad u jednokorisničkom komandnom okruženju, tj. da otkuca exit ili <Control-D>, pa nastavlja da pokreće skripte.

U višekorisničkom režimu rada, init pokreće procese koji će obrađivati prijavljivanje korisnika. Prijavljivanje na serijske priključke obično obrađuje neka varijanta programa getty (npr. aggety, mgetty ili mingetty). Na mnogim sistemima init takođe nadgleda procedure za prijavljivanje u X Windows.

Osim upravljanja prijavljivanjem, init takođe ima težak zadatak da istera duhove iz zombi procesa, koji bi se inače namnožili na sistemu.

Program init definiše nekoliko "režima rada" pomoću skripti aktivnih sistemskih usluga. Postoji sedam režima označenih od 0 do 6. Ime "s" je obično sinonim za režim 1 (jednokorisnički režim). Osobine režima definisane su u datoteci /etc/inittab.

Početni režim rada obično zadaje program za podizanje sistema. Ako taj program traži režim "s", init ulazi u jednokorisnički režim rada. U suprotnom, u datoteci /etc/inittab traži stavke koje se odnose na traženi nivo rada i izvršava odgovarajuće komande.

Komanda telinit menja režim rada programa init posle podizanja sistema. Na primer, komanda telinit 4 naređuje programu init da pređe u režim rada 4. Najkorisnija opcija programa telinit jeste opcija -q, koja naređuje programu init da ponovo pročita datoteku /etc/inittab.

Distribucije Linuxa obično uvode dodatni sloj apstrakcije iznad osnovog mehanizma radnih režima programa init. Taj doatni sloj omogućava pojedinačnim softverskim paketima da instaliraju pokretačke skripte bez menjanja sistemske datoteke inittab. Prilikom promene radnog režima, init izvršava odgovarajuće pokretačke skripte i prosleđuje im argument start ili stop.

CRON I ATD: KOMANDE ZA RASPOREĐIVANJE POSLOVA

Sistemska usluga cron (u distribuciji Red Hat zove se crond) periodično pokreće komande u zadato vreme. Datoteke s rasporedom izvršavanja (cron tabele) mogu praviti i korisnici i administratori.

Komanda cron se često koristi za automatiovanje poslova održavanja sistema, uključujući upravljanje zapisničkim datotekama i svakodnevno čišćenje sistema datoteka. Sistemska usluga atd pokreće komande čiji je vremenski raspored definisan komandom at. U stvari, administratorima je komanda cron toliko važna da će se u daljem tekstu govoriti o Periodičnim procesima.

PERIODIČNI PROCESI

Sistemom ćete najlakše upravljati ako automatizujete što veći broj poslova. Na primer, program adduser može da dodaje nove korisnike brže od vas, a i manje greši. Skoro svaki posao se može programirati kao skripta komandnog okruženja, na jeziku Perl ili kao skript jezik expect.

Često je korisno da se skripta ili naredba izvrše potpuno bez učešća čoveka. Na primer, skirpta može da proverava (recimo svakih pola sata) da li usmerivači i mrežni prolazi rade, i da vas obavesti elektronskom poštom ako otkrije probleme (u mnogim organizacijama, skripte modemom pozivaju pejdžer administratora da bi ga obavestile o problemima).

CRON: VREMENSKO RASPOREĐIVANJE NAREDBI

U Linuxu, periodičnim izvršavanjem obično rukuje sistemska usluga cron. Ona se pokreće u vreme podizanja sistema i ostaje aktivna sve dok sistem radi. Sistemska usluga cron čita jednu ili više konfiguracijskih datoteka koje sadrže spiskove naredbi s vremenom kada ih treba izvršiti. Naredbe se izvršavaju u okruženju sh, tako da cron može da urado sve što možete obaviti ručno iz komandnog okruženja (u stvari, /bin/sh je u Linuxu veza s komandnim okruženjem bash, poboljšanom verzijom tradicionalnog komandnog okruženja Bourne Shell). Usluga cron može da koristi i druga komandna okruženja.

Linux se distribuira s verzijom Vixie-cron, koja pruža dodatne funkcije a iz nje su izbačene nepotrebne sitnice.

Konfiguracijska datoteka usluge cron se zove crontab, što je skraćenica od "cron table" (cron tabela). Usluga traži crontab datoteke na tri mesta: /var/spool/cron (ili u poddirektorijumima /var/spool/cron, i to tabs na SuSe-u i crontabs na Debianu), /etc/cron.d i /etc/crontab.

Korisničke datoteke smeštene su u direktorijumu /var/spool/cron. Obično postoji (najviše) jedna datoteka po korisniku: jedna za administratora (root), jedna za prvog korisnika, jedna za drugog itd. Crontab datoteke dobijaju imena po korisnicima kojima pripadaju, a cron koristi ta imena datoteka da bi odredio korisnički identifikator koji koristi kada izvršava naredbe iz tih datoteka, Nredba crontab prenosi crontab datoteke u taj direktorijum iz njega.

Crontab datoteke koje zadaju izvršavanje poslova održavanja sistema i druge administrativne poslove, smeštene su u datoteci /etc/crontab i u datotekama u direktorijumu /etc/cron.d. Format tih datoteka malo se razlikuje od formata korisničkih crontab datoteka, jer one omogućavaju da naredbe izvršava bilo koji korisnik. Cron postupa sa stavkama u /etc/crontab i /etc/cron.d na istovetan način. Predviđeno je da datoteku /etc/crontab ručno održava administrator sistema, dok je /etc/cron.d direktorijum u kojem softverski paketi mogu instalirati svoje stavke.

Kada se pokrene, cron čita sve svoje konfiguracione datoteke, snima ih u memoriju i odlazi na spavanje. Jednom u minutu, cron se budi, proverava vreme promene crontab datoteka, ponovo učitava datoteke koje su promenje i zatim izvršava poslove prema rasporedu za taj minut, pre nego što se vrati na spavanje.

Usluga cron ne izvršava naredbe koje su preskočene dok je sistem bio neaktivan ili kada dođe do naglih promena sistemskog vremena (na primer, ako primetite da sistemski časovnik kasni 20 minuta, pa podestite tačno vreme). Za izuzetno važne poslove koristite anacron, verziju crona koji se isporučuje u distribucijama Red Hat i Debian. Ta usluga je po koncepciji veoma slična cronu, ali osigurava da naredbe ne budu izostavljane zbog vidljivih prekida u vremenskom toku.

Iz nejasnih razloga, na Red Hat sistemima cron je preimenovan u crond.

FORMAT CRONTAB DATOTEKA

Sve crontab datoteke na sistemu su sličnog formata. Komentari se uvode tako što se u prvu kolonu reda ispisuje taraba (#). Svaki red koji nije komentar sadrži šest ili sedam polja i predstavlja jednu tarabu:



Prvih šest polja razdvojeno je razmakom, ali u polju naredba razmak se tumači doslovno. Polje imekorisnika se nalazi samo u datoteci /etc/crontab i u datotekama u direktorijumu /etc/cron.d. Ono oređuje korisnika u čije ime treba da se izvrši naredba. To polje ne postoji i suvišno je u korisničkim crontab datotekama (onim koje su smeštene u /var/spool/cron) jer ime datoteke određuje korisnka.

Polja minuta, sat, mesec i danusedmici određuju kada treba da se izvrši naredba.

-------------------------------------------------------------------
Polje Opis Opseg
-------------------------------------------------------------------
minut Minut u satu 0 - 59
sat Sat u danu 0 - 23
dan Dan u mesecu 1 - 31
mesec Mesec u godini 1 - 12
dan u sedmici Dan u sedmici 0 - 6 (0 = nedelja)
-------------------------------------------------------------------

Svako od ovih polja koje se odnosi na vreme može da sadrži:

* zvezdicu, koja zamnjuje sve vrednosti
* jedan ceo broj, koji predstavlja tačno ono što piše
* dva cela broja razdvojena crtom, koja predstavljaju opseg vrednosti
* niz celih brojeva ili opsega razdvojenih zapetama, koji predtsavljaju bilo koju od navedenih vrednosti.

Na primer, specifikacija vremena

znači 10:45 pre podne, od ponedeljka do petka. Savet: Nikada ne stavljajte zvezdicu u prvo polje osim ako želite da se naredba izvršava svakog minuta.

Treba se čuvati mogućeg dvosmislenog tumačenja polja danusedmici i dan. Svaki dan je istovremeno i dan u sedmici i dan u mesecu. Ako se navedu i danusedmici i dan, vreme mora da zadovolji samo jedan dan od ta dva uslova.

Na primer

znači svakih pola sata u petak i svakih pola sata 13. u mesecu, a ne svakih pola sata u petak 13.

Vixie-cron dozvoljava da se vrednosti vremena zadaju u koracima. Na primer, niz 0,3,6,9,12,15,18,21 može da se u Vixie-cronu napiše sažetije kao 0-12/3.

Naredba je sh komanda koja treba da se izvrši. To može biti bilo koja vežća naredba komandnog okruženja i ne mora da se stavi pod navodnike. Polje se nastavlja do kraja reda i može da sadrži i razmake i tabulatore.

Znak za procenat (%) se koristi da označi novi red u polju. Naredba je samo tekst do prvog znaka za procenat; ostali se redovi prenose naredbi kao standardni ulaz.

Ovo su neki primeri ispravnih crontab naredbi:



A ovo neki primeri contrab stavki:



Ova stavka će se aktivirati svakog ponedeljka u 2:30 ujutru. Ona će izvršiti naredbu make u direktorijumu /users/pera/project. Ovakva stavka može se upotrebiti za pokretanje dugačkog postupka prevođenja u vreme kada ostali korisnici ne koriste sistem. Obično se rezultat naredbi šalje elektronskom poštom korisniku koji je izdao naredbu, to jest, korisniku po kome je crontab datoteka dobila ime. Uopšte, stvarni vlasnik crontab datoteka je administrator.



Ta naredba će se izvršiti u 1:20 svakog jutra. Ona uklanja sve datoteke iz direktorijuma /tpm kome se nije pristupalo u poslednja tri dana.



Taj red izvršava acct-script u 11:55 uveče svakog dana osim četvrtkom i petkom. U Vixie-cron crontab datoteci mogu se se navesti i promenljive okruženja i njihove vrednosti.

UPRAVLJANJE CRONTAB DATOTEKAMA

Naredba crontab imedatoteke instalira zadatu datoteku kao contrab datoteku tekućeg korisnka i zamenjuje prethodnu verziju te datoteke. Naredba crontab -e pravi kopiju crontab datoteke korisnika, otvara je u programu za uređivanje teksta (koji je zadat promenljivom okruženja EDITOR) i zatim je vraća u direktorijum crontab. Naredba crontab -l prikazuje sadržaj datoteke crontab na standardnom izlaznom uređaju, a crontab -r je uklanja.

Većina sistema omogućava administratoru da navede i imekorisnika tako da može čitati i uređivati crontab datoteke drugih korisnika. Na primer, crontab -u pera -r briše crontab datoteku koja pripada korisnku pera.

Ako komandna linija ne sadrži argumente, naredba crontab će pokušati da čita datoteku crontab sa standardnog toka. Ako u taj režim uđete slučajno, ne pokušavajte da izađete pomoću <Control-D> jer ćete tako izbrisati prethodni sadržaj datoteke crontab. Umesto toga, koriste <Control-C>.

Standardno, svi korisnici mogu da prave svoje crontab datoteke. Dve kofiguracijske datoteke, /etc/cron.deny i /etc/cron.allow (na SuSe sistemima, te datoteke se zovu /var/spool//cron/deny i /var/spool/cron/allow), omogućavaju da promenite to pravilo. Ako postoji datoteka allow, onda ona sadrži spisak korisnika (po jedan korisnik u redu) koji mogu da prave crontab datoteke. Nijedna osoba koja nije na tom spisku ne može da pozove naredbu crontab. Ako datoteka allow ne postoji, proverava se datoteka denz. Ona je takođe spisak korisnika, ali njeno značenje je suprotno. Pristup je dozvoljen savkom, osim onim korisnicima koji su na spisku. Ako ne postoji ni datoteka allow ni datoteka deny, onda samo administrator može da pravi crontab datoteke.

Važno je primetiti da je upravljanje pristupom realizoavno pomoću naredbe crontab, a ne pomoću usluge cron. Ako korisnik prokrijumčari crontab datoteku u odgovarajući direktorijum, cron će slepo izvršiti naredbe koje se nalaze u toj datoteci.

UOBIČAJENE PRIMENE SISTEMSKE USLUGE CRON

Neki standardni poslovi posebno su podesni za periodično izvršavanje i oni obično čine veći deo sadržaja crontab datoteke administratora.

Standardne stavke datoteke crontab se upisuju prilikom instaliranja Linuxa, najčešće u direktorijum /etc/cron.d. Ako želite da deaktivirate standardne stavke, komentarišite ih tako što ćete upisati tarabu (#) na početak reda. Nemojte ih brisati, možda ćete kasnije hteti da ih aktivirate.

Osim direktorijuma /etc/cron.d, u distribucijama Linuxa, periodične poslove sadrže i drugi direktorijumi, što pruža drugi način da softverski paketi instaliraju periodične poslove bez datoteke crontab. Na primer, skripte u direktorijumu /etc/cron.daily se izvršavaju jednom dnevno, a skripte u direktorijumu /etc/cron.weekly se izvršavaju jednom sedmično.

Čišćenje sistema datoteka

Pojedine datoteke svakog Linux sistema su bezvredne (ne, to nisu sistemske datoteke). Na primer, kad god program padne, jezgro ispisuje u datoteku core sliku adresnog prostora tog programa (u ovom slučaju, reč "core" znači "memorija"). Datoteke core au korisne programerima, ali za admisnitratore sistema one su obično izgubljen prostor. Korisnici najčešće i ne znaju da te datoteke postoje, pa ni ne ppkušavaju da ih izbrišu.

NFS (Network File System) je drugi izvor suvišnih datoteka. Kako NFS serveri ne održavaju stanje sesije, oni moraju da koriste posebno dogovoreno pravilo da bi sačuvali datoteke koje su izbrisane lokalno, ali ih udaljeni računar još koristi. Većina realizacija preimenuje takve datoteke u .nfsxxx gde je xxx broj. Kada se zaboravi na datoteke koje su bile predviđene za brisanje i one se ostave svuda unaokolo, mogu da nastanu razni problemi.

Mnogi programi prave privremene datoteke u direktorijumu /tmp ili /var/tmp, koje se ne brišu iz nekog razloga. Neki programi, naročito programi za uređivanje teksta, prave kopije svake datoteke s kojom rade.

Delimično rešenje problema otpadnih datoteka jeste da se ustanovi neke vrsta noćnog čišćenja prostora na disku pomoću usluge cron. U savremenim sistemima ta funkcija se pravi prilikom instaliranja, ali je dobro da pregledate podrazmevana svojstva sistema i uskladite ih s vašim potrebama. Evo nekoliko naredbi koje su realizovane pomoću alata find.



Ova naredba uklanja datoteke core kojima se nije pristupalo u toku sedmice. Argument -xdev ograničava find samo na sonovni sistem datoteka. To ograničenje je važno na mrežama gde mnogi sistemi datoteka mogu biti unakrsno povezani. Ako hoćete da očistite više sistemskih datoteka, koristite zasebnu naredbu za svaki od njih. (/var je tipično zaseban sistem datoteka).



Ova naredba briše sve datoteke čija imena počinju znacima # ili .# ili .nfs ili se završavaju sa ~ ili .CKP, a nije im se pristupalo u toku poslednja tri dana. Te privremene i rezervne datoteke obično prave programi za uređivanje teksta.



Ova naredba rekurzivno uklanja sve poddirektorijume direktorijuma /tmp koji nisu promenjeni u poslednja 72 sata. U vreme podizanja sistema, skripte za pokretanje sistema uklanjaju obične datoteke iz direktorijuma /tmp, ali neki sistemi ne uklanjaju direktorijume. Ako postoji direktorijum lost+found on se ne uklanja. To je važno je /tmp zaseban sistem datoteka.

Korisnici treba da znaju neke stvari o redovnim čišćenjima ako ih sprovode.

Distribucija konfiguracijskih datoteka na mreži

Ako radite na računarskoj mreži, često je pogodno da održavate jedinstvenu, mrežnu vrziju konfiguracijskih datoteka kao što je baza podataka alijasa e-maila (običčno /etc/mail/aliases). Glavne verzije tih podataka mogu se distribuirai svake noći pomoću naredbi rsync, rdist ili pomoću skripti jezika expect.

Ponekad je potrebna naknadna obrada takbih datoteka. Na primer, treba da izvršite naredbu newaliases da biste pretvorili tekstualnu datoteku alijasa u binarni format koji koristi sendmail, ako opcija AutoRebuildAliases nije uključena. Možda ćete hteti i da učitate datoteke u administrativnu bazu podataka kao što je NIS.

Rotiranje zapisnih datoteka

Linux uspešno upravlja većinom svojih zapisničkih datoteka, ali neke datoteke se bezgranično povećavaju sve dok se ručno ne isprazne. Ima različitih načina da se spreči da zapisničke datoteke preterano rastu, a najjednostavniji je da ih periodično skraćujete.

Konzervativnija strategija je da "rotirate" zapisničke datoteke čuvajući po nekoliko sarijih verzija svake datoteke. Ta tehnika sprečava da zapisničke datoteke zatpaju disk, ali starije zapisničke informacije ostaju dostupne. Pošto je ortiranje zapisnika posao koji se redovno ponavlja, to je savršen zadatak za cron.

_{[Ovu poruku je menjao Stefan Markic dana 30.10.2008. u 12:50 GMT+1]}

Rad na temu Linux kernel-a (Ivan Bulatovic ("combuster"):

http://www.linuxsrbija.info/20...inux-kernel-u-12-segmenata-os/