[ Aleksandar Marković @ 20.11.2004. 15:09 ] @
| Verovali ili ne Otprilike pre dva miliona godina, neki preistorijski Forest Gamp, naš uspravljeni predak (Homo erectus), počeo je u trku da prevaljuje velike razdaljine u potrazi za hranom, i to ga je zauvek odvojilo od ostalih majmunolikih dvonožaca koji su sporo hodali. Pokazaće se uskoro da je to bio najduži korak čovečanstva. Dvojica američkih naučnika – Danijel Liberman sa Univerziteta Harvard i Denis Brambl sa Univerziteta Juta – upravo su obelodanili da su ljudi bogomdani trkači na duge staze. Na to ih je, po svemu sudeći, naterala borba za preživljavanje. Od žila i tetiva na nogama, preko stopala–opruga i lobanje što se nikad ne pregreje (osim jake prehlade), do izvajane zadnjice koja telo stalno drži u savršenoj ravnoteži – sve je uobličeno da olakša trčanje. Kao da je mnogo toga nevidljivom rukom evolucije podešeno. Zauzvrat je, pored brojnih drugih, netragom iščilela veština pentranja uz drvo. Gegajući preci Da se nije iznenada pojavio trkački hod, naše davnašnje preteče (Australopitecus) više bi ličile na majmune nego na ljude. I nastavile bi, kao prethodnih dva i po do tri miliona godina, da gegaju na dve noge. Na kosturu čuvene Lusi, čija se starost procenjuje na 3,2 miliona godina, trkačke odlike su zakržljale ili se, uglavnom, nisu ni razvile. Uporedite li anatomiju ljudi, majmuna i hominida, uočićete nekoliko vidljivih razlika: 1.) Na obrisu ljudskog tela zadnjica je isturena, veća i bogatija mišićima, sprečavajući da, poput svojevrsnog tega koji je vukao unazad, telo padne u toku trčanja; 2.) Mišići spajaju bedrenjaču, najkrupniju kost na vrhu noge, sa trupom i održavaju ravnotežu sa svakim načinjenim korakom; 3.) Šimpanze i gorile bauljaju na zglavcima, ljudima dugačke ruke kojima mašu pomažu da prave velike korake; 4.) Izdužene žile i tetive, uključujući Ahilovu, služe kao opruge u kojima se nakuplja i oslobađa mehanička energija u toku trčanja; 5.) Široka ramena omogućuju da se trčeći telo uvija na jednu i drugu stranu; 6.) Jaki svodovi na stopalima odbacuju trkača od podloge, produžena kost i kratki prsti ublažuju nagle potrese u dodiru sa tlom. Trčanje je stvorilo čoveka, trčanje je suštinski preoblikovalo ljudsku evoluciju. Uvećani mozak Najraniji muškarci i žene bili su, dakle, maratonci, od kratkih prstiju na nogama i duge Ahilove tetive do, u biomehaničkom pogledu, savršeno nasađene glave. Novoiskrsla moć presudila je da opstanu u afričkim savanama, iz kojih će se kasnije zaputiti u prvu veliku seobu na ostale kontinente. Mozak se neminovno uvećao i usložnio, što je savremenog čoveka konačno razdvojilo od svih dvonožnih stvorenja. Trkačka izdržljivost predstavlja, očigledno, prekretnu tačku. Nijedan primat, a ni većina sisara (izuzev pasa, konja i hijena), nije njome obdaren. Pokolenja atropologa previđala su čovekove trčanje usredsređujući se na hodanje, iako se oni bitno razlikuju. Zavaravalo ih je, pretpostavlja se, gotovo neprimetno prelaženje iz jednog u drugo stanje. Zavirili se, međutim, u biomehaničke osobine, promena je suštinska. Šta je našeg davnog pretka nagnalo, pre oko dva miliona godina, da počne besomučno da trči? U to vreme zbile su se klimatske mene koje su smanjile šume, a uvećale pašnjake na istoku Afrike. Da bi se prehranili i utekli grabljivcima, ti praljudi su morali brzo da prelaze velike razdaljine. Započeto uspravljanje čoveka bilo je dovršeno. Stanko Stojiljković |