Objasnio je crnu rupu, a šta je sa bijelom?

U crnu uđe dok na bijelu izađe.
Crna je ulaz a bijela izlaz.
Dokazano.
Objasnio je crnu kao nešto drugo, ali zašto onda bijela postoji?

Ovako ja gledam na to oko crne rupe..

Poznato je da se u svemiru sve desava ciklicno: sateliti se okrecu oko planeta, planete oko sunca, citav zvezdani sistem takodje....
Ja smatram da je crna rupa nista drugo nego kraj jednog ciklusa i verujem da ce i zemlja kroz odredjeno vreme proci kroz crnu rupu. Tada ce poceti novi ciklus Zemlje i sve ce se dogadjati izpocetka, jer ce poceti novi ciklus planete Zemlje.

Blago tebi ako u to verujes...

ma di to dokazano ?

sta su uopste crne rupe
mislim cuo sam i ja ono kao neka rupa sa toliko jakom gravitacijom da upija u sebe sve pa i svetlost i kako na "dnu" je neka tacka singulariteta u kojoj su vreme i prostor jedno al meni ta prica ko ona sta je starije kokoska ili jaje apsurdno
kako vi to zamisljate da izgleda
lici li na one wormhole-ove iz startracka ili sta?

Crna rupa je objekat velike mase, zapravo mase tolike da je njena druga kosmicka brzina (brzina potrebna da telo napusti masu, koja BTW zavisi od mase) veca od brzine svetlosti. Problem je dokazati njeno postojanje, posto nista ne izlazi iz nje. Ja, cak, ne znam ni da li je dokazano njihovo postojanje. Verovatno jeste cim toliko palamude o njima i to, verovatno sa cesticama koje se na kratko krecu brze od svetlosti ili sa velikim skretanjem svetlosti okolnih zvezda.



Zamisli crno - tako izgledaju. Nista vise, nista manje:)

Bila je emisija na B92, cini mi se koja je opisivala scenario sta bi se desilo kada bi crna rupa naletela na Zemlju. Za one koji nisu gledali, bili bismo mrtvi pre nego sto bi crna rupa usla u Suncev sistem, a interesantno je bilo gledati kako (crna rupa je vec progutala Mars) se pesak iz sahare i okeani uzdizu ka crnoj rupi posredstvom njenog gravitacionog polja

Ima u Petnici jedna interesantna slika - crna rupa kroz optički teleskop, a ispred jelte prazan crni list papira. E sada ima tu okolo onaj HALO crne rupe koji je moguće "videti".

Da mogu se detektovati putem hokingovog zracenja koje "emituju" (stim sto je ovcaj metod neupotrebljiv kada se radi o velikim crnim rupama), koristi se i detekcija zaklanjanja poznatih objekata ....

A sto se tice nagadjanja da li je ovakva ili onakva -> to je najmanje filozofsko pitanje -> tu diskusiju vodi matematika....

Stiven Hoking je nagovestio da "crne rupe" - cure, nasuprot pređašnjem sopstvenom tumačenju da iz njih ništa ne može da pobegne, čak ni svetlost! Podrobno objašnjenje saopštiće na međunarodnom savetovanju o opštoj relativnosti i gravitaciji, od 18. do 23. jula u Dablinu.

Sedamdesetih godina on se proslavio upravo odgonetanjem "crnih rupa" koje je ubrzo prigrljeno kao razmeđa u poimanju kosmosa. U najkraćem, "crna rupa" je područje prostorvremena (to je, u stvari, četvorodimenzionalni prostor) odakle ništa, čak ni svetlost, ne može da se pobegne zbog strahovitog privlačenja (gravitacija).

U knjizi "Kosmos u orahovoj ljusci", opisuje se da se masivne zvezde, kada istroše nuklearno gorivo, sabiju do nulte razmere i beskonačne gustine.

Zakrivljenost prostorvremena savija ostalu svetlost unutra, i to se zove „crna rupa".

Svaka čestica, oblak gasa, nebesko telo ili zvezda koji se približe granici područja, ivici "crne rupe", smesta budu usisani u taj nevidljivi bezdan.

"Crna rupa" nastavlja da privlači tela blizu iste. Kad bi, kojim slučajem, to postalo naše Sunce, planete bi dalje oko njega kružile.

Godinama je Stiven Hoking propovedao svoju teoriju, opkladivši se 1997. sa fizičarima Džonom Preskilom i Kitom Tornom, iz Kalifornijskog instituta za tehnologiju (SAD), da nikakva, ama baš nikakva informacija nije u stanju da se otrgne iz večitog zagrljaja "crne rupe", ostajući zauvek zarobljena. Pokaže li se da su ova dvojica s drugačjim viđenjem u pravu – da se informacija nekako izmigolji – gubitnik mora da im kupi enciklopediju koju sami izaberu.

Dočaravanje "crne rupe" proishodi teorije opšte relativnosti Alberta Ajnštajna, s početka prošlog veka, koja predviđa da se ne nekim mestima u prostorvremenu materija uruđi u beskrajno malu i gustu tačku, prozvanu jedinstvenost (singularnost). Sila privlačenja (gravitacija) u tački neopisivo je jaka da ništa nije u stanju da pobegne. (Ista takva tačka postojala je na početku, iz nje je šiknuo "Veliki prasak" i oblikovao kosmos koji poznajemo).

Singularnost je, prema tome, beskonačno zakrivljena tačka u prostorvremenu, svaka čestica, a i informacija koju ona nosi, završi unutra zauvek izgubljena.

Nasuprot tome, kvantna teorija, koja opisuje prostor i materiju u sićušnim razmerama, ljudskom oku nevidljivim, uči da informacija ne nestaje netragom, da je negde u "crnoj rupi" sačuvana.

Na tu stranu je preokrenuo svoje mišljenje Stiven Hoking, pokušavajući da objedini dve teorije – opšte relativnosti i kvantnu, u jednu – kvantnu gravitaciju. Dakle, kad čestica (ili ma šta krupnije) uleti u "crnu rupu" nije zanavek iščezao podatak o tome.

- Razmišljao sam 30 godina, sada znam rešenje, poručio je predsedavajućem dablinskog skupa. Crne rupe se, najpre obrazuju, a kasnije, malčice, otvore i otpuštaju informacije u vezi sa onim što je upalo.

Kako bi nešto, ipak, moglo da se otrgne strahovitom privlačenju?

Odgovor se, opet, krije u tumačenju Stivena Hokinga da "crne rupe" postepeno isparavaju, istina veoma sporo – to traje milijardama godina. Gubeći čestice, skupljaju se u majušno jezgro; zračenje počinje iznutra da curi iznoseći informacije napolje.

Stanko Stojiljković

U sredu, 21. jula, na 17. međunarodnom kongresu o opštoj relativnosti i gravitaciji u Dablinu, Irska, Stiven Hoking je predstavio radikalno novu teoriju po kojoj crne rupe ne uništavaju sve što u njih upadne, već izbacuju materiju i energiju nazad u svemir, ali u neprepoznatljivom obliku. Ovom izjavom čuveni astrofizičar je izgubio opkladu koju je još 1997. godine sklopio sa američkim kolegom Džonom Preskilom

Po klasičnom gledištu, crne rupe predstavljaju regione svemira u kojima vlada toliko jaka gravitacija da iz njih ništa, pa čak ni svetlost, ne može da pobegne. U crnoj rupi ne postoje prostorne dimenzije gore ili dole, desno ili levo - vreme i prostor se pretaču jedno u drugo. Koncept crne rupe prvi je zamislio Pjer Simon Laplas 1795. godine. Koristeći Njutnovu teoriju gravitacije, Laplas je proračunao da kad bi neki objekt bio komprimovan do dovoljno malog prečnika, onda bi "brzina umicanja" za taj objekt bila veća od brzine svetlosti. Zamislimo da bacamo tenisku lopticu u vazduh. Što je jače bacamo, loptica brže i višlje putuje pre povratka nazad. Ako je bacimo, odnosno ispalimo dovoljno jako, loptica se neće vratiti, jer gravitaciono privlačenje neće moći da je povuče nazad prema zemlji. Brzina koju loptica mora da ima da bi umakla gravitaciji naziva se brzina umicanja i za Zemlju iznosi oko 11,2 kilometra u sekundi. Kako se neko telo sabija na sve manju zapreminu, gravitacijsko privlačenje raste, a brzina umicanje postaje sve veća.

Eventualno, može se dostići tačka kad čak ni svetlost, koja putuje brzinom od oko 300000 kilometara u sekundi, ne može da umakne. Na ovoj tački, ništa ne može da pobegne gravitaciji, jer ništa ne putuje brže od svetlosti. Ovo je crna rupa. Laplas je verovao da crna rupa nastaje snažnom eksplozijom zvezda, međutim, danas se misli da je pre u pitanju kataklizmička implozija pri kojoj se materija skupi i sabije do nezamislive gustine. Poznato je da su zvezde ogromni, fantastični fuzioni reaktori. Kako su i veoma masivne i načinjene od gasa, postoji jako gravitacijsko polje koje konstantno nastoji da ih uruši i sabije. Reakcije fuzije koje se dešavaju u jezgru nalikuju džinovskoj fuzionoj bombi koja pokušava da raznese zvezdu. Ravnoteža između gravitacijskih i eksplozivnih sila je faktor koji definiše veličinu zvezde. Kako zvezda stari i umire, nuklearne fuzione reakcije prestaju, jer je gorivo potrošeno. U isto vreme zvezdina gravitacija uvlači materijal i sabija jezgro.

Sabijanjem se jezgro zagreva i eventualno stvara eksploziju supernove u kojoj se materijal iz vanjskih slojeva i radijacija raznose u svemir. Jezgro koje preostaje nakon eksplozije je veoma komprimovano i izuzetno masivno. Gravitacija jezgra je toliko jaka da ni svetlost ne može da joj umakne, a samo jezgro "tone" kroz tkanje prostorvremena, stvarajući neku vrstu udubljenja ili rupu - otuda naziv crna rupa. Godine 1916., Ajnštajn je Njutnovu teoriju gravitacije zamenio u svojoj "Opštoj teoriji relativnosti" sasvim novom tezom o "zakrivljavanju" prostorvremena. Nekoliko meseci nakon objavljivanja teorije, nemački astronom Karl Švarcšild primenio je u opisivanju crne rupe. Međutim, u to vreme niko nije mogao ni da zamisli tako snažnu gravitaciju o kojoj je govorio nemački astronom. Njegovi proračuni su pali u zaborav. Čak ni zaključci američkih fizičara Roberta Openhajmera (oca atomske bombe) i H. Snajdera da crna rupa nastaje tokom implozije zvezde, nisu mnogo doprineli shvatanju ovog fenomena. Tek 60-tih i 70-tih godina prošlog veka stvari su pokrenute sa mrtve tačke otkrićem čudnovatih objekata na krajnjem rubu univerzuma uz pomoć novih instrumenata radio-astronomije.

Rendgenskim zracima su otkriveni objekti koji su zadržavali svetlost i imali visoko zračenje. Naučnici su se sada ponovo setili crnih rupa. Zračenje je objašnjeno gasovima koji se kreću oko otvora crne rupe pre nego što ih ova usiše. Gas se usled blizine crne rupe zagreva i uz pomoć te energije nastaje zračenje. Švarcšild je verovao da su crne rupe statična nebeska tela, kod kojih jezgra čine centralni deo beskonačne gustine nazvan "singularnost". Otvor crne rupe ili vanjski rub zove se "horizont događaja". Sve što prođe kroz "horizont događaja" izgubljeno je, jer unutra svi događaji (tačke u prostorvremenu) prestaju i ništa, čak ni svetlost, ne može da pobegne. Međutim, činjenica je da sve prave zvezde rotiraju i da bi se nakon pretvaranja u crnu rupu morale okretati još brže. Kako to objasniti? Na ovoj tački značajan doprinos teoriji dao je Roj Ker sa Novog Zelanda. Ker je koristeći Ajnštajnovu teoriju došao do zaključka da kad rotirajuća zvezda kolapsira, jezgro nastavlja da rotira i ovo se prenosi na crnu rupu (očuvanje ugaonog momenta). Ker je zaključio da rotacija crne rupe povlači za sobom i okolnu materiju. Rad Kera nastavio je Rodžer Penrouz, matematičar sa Oksforda. On je smatrao da kolapsirajuću zvezdu prekriva crna rupa, koja ne propušta svetlost. Značajan doprinos na tom polju dao je Stiven Hoking sa Kembridža. Mnogi smatraju da je Hoking razumevanju gravitacije doprineo više i od samog Ajnštajna.

Izgubljena opklada

Najveće otkriće Hoking je napravio sedamdesetih godina prošlog veka kada je, na osnovu rada Jakoba Bekenstajna i primenom kvantne teorije na crne rupe, dokazao da ovi misteriozni objekti takođe imaju temperaturu, što znači da emituju termalno zračenje. Naučnik je 1976. godine izračunao da nakon nastanka crna rupa počinje da gubi masu zračenjem energije. Ovo "Hokingovo zračenje" ne sadrži nikakvu informaciju, što znači da informacija sadržana u materiji ili energiji koji su prvobitno upali u crnu rupu nestaje. Tako nešto, međutim, nije dozvoljeno zakonima kvantne fizike, koji kažu da informacija o onome što je upalo u crnu rupu nikako ne može da bude potpuno izbrisana. Hoking je pokušao da nađe izlaz u drugim univerzumima (“bebama univerzumima”, kako ih je nazvao), objašnjavajući kako intenzivna gravitacijska polja unutar crne rupe rešavaju problem slanjem informacije u druge univerzume. Hoking je promenio mišljenje i sada smatra da informacija ipak curi nazad u naš univerzum: "Žao mi je što ću razočarati ljubitelje naučne fantastike, ali ako je informacija sačuvana, ne postoji mogućnost upotrebe crnih rupa za putovanja do drugih univerzuma. Ako uskočite u crnu rupu, vaša masa/energija biće vraćena nazad u naš univerzum, ali u narušenom obliku, koji sadrži informaciju o tome kakvi ste bili, međutim u neprepoznatljivom stanju."

Hokingovi zaključci podudaraju se sa idejama koje su drugi teoretičari godinama pokušavali da proture. Godine 1997., Hoking je, duboko uveren u svoja mišljenja, sklopio opkladu sa američkim astrofizičarem Džonom Preskilom, koji je tvrdio da se informacija ne gubi u crnoj rupi. Objavivši novu teoriju, Hoking je priznao da je izgubio opkladu, a Preskilova kućna biblioteka će uskoro biti bogatija za enciklopediju o bejzbolu. Međutim, ukoliko je Hoking sada u pravu, sjajno otkriće na polju kvantne teorije gravitacije sigurno će izbrisati nezadovoljstvo zbog izgubljene opklade. "Fantastičan je osećaj kada rešite problem koji vas je mučio 30 godina," izjavio je Hoking, "iako je rešenje manje uzbudljivo od ranije alternative."

Svoje rešenje Hoking je predstavio na 17. međunarodnom kongresu o opštoj relativnosti i gravitaciji, u Dablinu.

Da li crne rupe stvarno postoje?

Crna rupa se ne može videti direktno, jer nikakva svetlost ne može da pobegne iz nje. Ipak, postoje dobri razlozi da verujemo da crne rupe postoje. U blizini mnogih crnih rupa nalaze se zvezde ili gasni diskovi, te se promatranjem ponašanja ovih nebeskih tela može detektovati prisustvo same crne rupe. Na primer, ako vidljiva zvezda ili gasni disk ispoljavaju "kolebljivo" kretanje ili rotaciju, a ne postoji vidljivi razlog ovog kretanja, dok je nevidljivi razlog odgovoran za efekat kojeg bi izazvao objekat mase veće od tri Sunčeve mase (suviše veliko za neutronsku zvezdu), onda je moguće da je crna rupa uzrok kretanja. Određivanjem prečnika rotacije ili brzine orbitiranja materijala (zvezde ili diska) oko nevidljive crne rupe i upotrebom Keplerovog modifikovanog trećeg zakona planetarnog kretanja ili rotacionog kretanja može se odrediti masa crne rupe. Tako, na primer, u srcu galaksije NGC 4261 postoji smeđi, spiralni disk koji rotira. Veličina diska odgovara veličini našeg solarnog sistema, ali njegova masa je 1,2 milijardi puta veća od mase Sunca. Tolika masa za disk može da se objasni samo prisustvom crne rupe unutar diska.

Ajnštajnova Opšta teorija relativnosti predvidela je zakrivljenje prostorvremena usled dejstva gravitacije. Predviđanje je kasnije potvrđeno osmatranjem položaja jedne zvezde pre, tokom i posle pomračenja Sunca. Položaj zvezde je odstupao, jer je Sunčeva gravitacija skretala svetlo sa zvezde. Objekat izuzetne gravitacije (kao galaksija ili crna rupa) smešten između Zemlje i udaljenog objekta koji se posmatra mogao bi da skrene svetlost sa udaljenog objekta u žižu, slično kao sočivo. Ovo je tzv. efekat gravitacijskog sočiva. Ukoliko se masivno telo koje uzrokuje efekat ne vidi, može se pretpostaviti da se radi o crnoj rupi.

Kad materijal sa prateće zvezde upadne u crnu rupu, on se zagreva na milione stepeni Celzijusovih i ubrzava. Pregrejani materijal emituje rendgenske zrake koji se mogu detektovati specijalnim teleskopima, kao što je orbitirajuća Čandrina rendgenska opservatorija. Uz rendgenske zrake, crne rupe takođe mogu visokim brzinama izbacivati materijal i formirati mlazove. U mnogim galaksijama su primećeni takvi mlazovi. Trenutno vlada mišljenje da se u centru tih galaksija nalazi supermasivna crna rupa (teška milijarde Sunčevih masa) koja proizvode mlazove i jake radio emisije.

Oliver Terzić

[img][att_url][/img]

Tokom eksperimenta sa akceleratorom čestica američki naučnici detektovali kratkotrajnu pojavu fenomena sa karakteristikama crne rupe

Fenomen je nastao kad su naučnici u njujorškom akceleratoru čestica Relativistic Heavy Ion Collider (RHIC) izazvali međusobne sudare mlazova jezgara atoma zlata ubrzanih gotovo do brzine svetlosti. Intenzivna toplota stvorena sudarima dovela je do razbijanja atomskih jezgara u manje čestice poznate pod nazivom kvarkovi i gluoni. Nastale čestice oformile su vatrenu loptu sa temperaturom od oko 300 puta većom od temperature površine Sunca. Vatrena lopta je, međutim, trajala veoma kratko, oko 10 miliona milijardi milijarditih delova sekunde, a detektovana je upravo zahvaljujući apsorpciji mlazova čestica stvorenih sudarom jezgara.

Premda su naučnici očekivali pojavu vatrene lopte, veliko iznenađenje predstavljao je podatak da je lopta apsorbovala deset puta veću količinu jezgara od proračunima predviđene. Doktor Horejšo Nastase, sa Braunovog univerziteta u Providensu na Rod Ajlendu, izjavio je da smatra da se višak apsorbovanih čestica manifestovao kao termičko zračenje, što neodoljivo podseća na upad materije u crnu rupu i njenu transformaciju u tzv. "Hokingovo zračenje", koje crna rupa isijava.

Iako su crne rupe poznate kao "proždirači" svega što im se nađe u blizini, naučnici se nisu uplašili da će njihova minijaturna crna rupa progutati čitavu planetu. Jer, čak i da je lopta plazme postala crna rupa, pri ovim energijama i udaljenostima, gravitacija nije dominantna sila u crnoj rupi. O događaju je odmah izvestio popularni naučni magazin Nju Sajentist.

Prirodne laboratorije

Već nekoliko decenija postoji problem koegzistencije dva sistema koji se koriste za opisivanje univerzuma. Jedan sistem, kvantna mehanika, koristi se za tumačenje bogatog, ali i minijaturnog sveta talasa i čestica. Drugi sistem, opšta relativnost, povezuje prostor i vreme u jedan kontinuum, čime se dobija najbolji opis kretanja planeta i širenja univerzuma. Kako su oba sistema veoma uspešna, naučnici su shvatili da je za potpuno razumevanje univerzuma neophodno usklađivanje ili objedinjavanje sistema u jednu, mnogo tačniju predstavu stvarnosti.

Međutim, ukidanje nezavisnih identiteta dva sistema nije uopšte lak zadatak, jer zahteva prethodno pronalaženje uslova u univerzumu pod kojima su efekti i kvantne mehanike i opšte relativnosti istovremeno značajni i merljivi. Teoretski, da bi se to izvelo, ogromna masa (pošto se opšta relativnost uglavnom odnosi na gravitaciju) mora da se "spakuje" u ekstremno malu zapreminu (pri čemu kvantni efekti postaju važni).

U univerzumu postoji odgovarajuća prirodna laboratorija za fundamentlnu fiziku - crne rupe. Smatra se da one predstavljaju gravitacijske ostatke mrtvih zvezda. Radi se o udubljenjima u prostor - vreme kontinuumu, sposobnim za gutanje bilo koje količine materijala. Sve što crna rupa proguta, smatraju naučnici, sabija se na nezamislivo malu centralnu oblast nazvanu singularitet. Prema našim sadašnjim saznanjima, singularitet je tačka beskonačne gustine i beskonačno malih dimenzija.

Zvuči kao besmislica i, možda upravo zato, naučnici smatraju da se duboko u srcima crnih rupa nalaze odgovori na pitanja kako spojiti kvantnu mehaniku i opštu relativnost. Nažalost, posmatranje oblasti u blizini centra crne rupe je gotovo neizvodivo. Crne rupe, naime, mogu da usišu i samu svetlost, što ih čini potpuno nevidljivim za ostatak univerzuma. Tačku bez povratka za svetlost koja se približava crnoj rupi predstavlja takozvani "horizont događaja", jer dalje od ove tačke nijedan se događaj ne može posmatrati.

Kako nikakav signal ne može da se probije iz unutrašnjosti crne rupe, izgleda da ne postoji ni mogućnost za dobijanje informacija o događajima u unutrašnjosti crne rupe. Ili možda postoji?

Rupologija

Sedamdesetih godina prošlog veka, danas čuveni fizičar Stiven Hoking izveo je pretpostavku da crne rupe postepeno zrače energiju i bukvalno "isparavaju". Tokom vremena, crna rupa može da izgubi svu svoju energiju i nestane u konačnoj eksploziji zračenja. Prema tome, smrtni ropac crne trupe trebao bi da bude lako uočljiv. Naučnici smatraju da bi - ukoliko bi znali na koji način okončavaju crne rupe i koju vrstu informacija nosi Hokingovo zračenje - mogli da saznaju dosta i o srcu crne rupe.
Međutim, ponovo postoje nepremostivi praktični problemi za posmatranje samrtnog ropca crne rupe.

Kao prvo, najbliže poznate crne rupe udaljene su od nas mnogo svetlosnih godina, zbog čega je izvođenje tačnih merenja Hokingovog zračenja gotovo neizvodivo.

Kao drugo, za isparavanje crnih rupa potrebno je užasno mnogo vremena, srazmerno njihovoj masi. Čak i relativno mala zvezdana crna rupa zahtevala bi više vremena za isparavanje od trenutne starosti univerzuma, a da ne spominjemo monstruozne crne rupe otkrivene u središtima galaksija, koje bi mogle da budu poslednji objekti u univerzumu. Naime, za njihovo "umiranje" treba milijardu milijardi milijardi milijardi... godina.

Nema vremena

Pošto naučnici nemaju toliko vremena na raspolaganju, jedino preostalo rešenje je da se napravi veštačka crna rupa. Da li je to izvodivo? Naučnici smatraju da jeste, jer česta je zabluda da je za stvaranje crne rupe potrebna ogromna masa. Naprotiv, dovoljna je bilo koja količina mase - sve dok može da se sabije na dovoljno malu zapreminu. Ukoliko bi se naša planeta "spakovala" na dimenzije klikera, ona bi mogla da postane crna rupa. I sam čovek može da postane crna rupa ukoliko se spakuje na zapreminu koju zauzima jedan elektron.

Tačno je da danas ne postoji tehnologija sa kojom bi se materija sabila na gustinu crne rupe, ali postoji jedan drugi način da se napravi crna rupa. Ajnštajn je pokazao da su materija i energija ekvivalentni, što znači da bi se, teoretski, crna rupa mogla napraviti sabijanjem ogromne količine energije na malu zapreminu. Za ovu vrstu eksperimenata izbor tehnologije je očigledan - akceleratori čestica. A sledeća generacija ovih uređaja već je na putu.
Naučnici su danas prilično samouvereni da će upotrebom novih uređaja već za nekoliko godina moći da stvaraju crne rupe po želji. Prema nekim procenama novi Large Hadron Collider (LHC) na Evropskom centru za nuklearna israživanja mogao bi da bude sposoban da stvori, u proseku, jednu crnu rupu svake sekunde. Predviđeno je da se u LHC izvode sudari protona i antiprotona sa takvom snagom da će nastajati temperature i gustine energija koje su postojale samo u prvih 1000 milijarditih delova sekunde nakon Velikog praska (Big beng-a).

Ovo bi trebalo da bude dovoljno za nastajanje brojnih minijaturnih crnih rupa sa masama od svega nekoliko stotina protona. Crne rupe ovih dimenzija neće trajati dugo i nestajaće gotovo momentalno, ali njihovo postojanje će moći da se detektuje preko Hokingovog zračenja. Kakve podatke, u stvari, naučnici traže u Hokingovom zračenju?

Hokingovo zračenje

Kao prvo, velika je misterija da li Hokingovo zračenje sadrži neku informaciju o česticama koje su formirale crnu rupu ili su upale u nju kasnije. Ove čestice imaju naelektrisanje, spin i druge fundamentalne karakteristike koje crna rupa ne može da izbriše. Takođe, tačan način na koji crna rupa umire mogao bi da pruži uvid u postojanje dodatnih dimenzija.

Najnovije teorije o Big beng-u i prvim momentima univerzuma iznose da možda postoji više od četiri dimenzije (tri za prostor i jedna za vreme) koje osećamo. Iz nekog razloga, druge dimenzije se nisu razvile zajedno sa naše četiri i ostale su "uvijene". Ove dodatne dimenzije mogle bi da budu veoma interesantne i mogle bi da se osete direktno u oblastima u samoj blizini centralnog singulariteta crne rupe.
U stvari, ove više dimenzije mogle bi da reše misteriju porekla singulariteta. Umesto da je singularitet zaista beskonačno mala i gusta tačka, možda postoji dosta dodatnog prostora zbog ekstra dimenzija koje deluju samo na minijaturnim skalama. Naučnici već imaju neke ideje kako bi ove dimenzije mogle da deluju na temperaturu i intenzitet Hokingovog zračenja.

Preostalo je samo da se uključe akceleratori i teorije stave na probu. Mi, obični ljudi, ne treba da se plašimo eventualno stvorenih, veštačkih crnih rupa, jer će njihove dimenzije verovatno biti više miliona puta manje od dimenzija jezgra atoma, što je premalo da bi progutale bilo šta. Uz to, za bitisanje imaće na raspolaganju svega deo sekunde.

Oliver Terzić

Stručnjaci NASA uspeli su, prvi put, u deliću sekunde da snime stvaranje crne rupe u kosmosu. Prateći sudar dve zvezde, posle čega je obrazovana crna rupa manje mase, astronomi su prvi put uspeli da vizuelno zabeleže kratkotrajni bljesak gama-zračenja.

Do sudara je došlo na rastojanju od 2,7 milijarde svetlosnih godina od Zemlje. Svetlost je stigla do naše planete tek juče. Bljesak je zabeležio orbitalni teleskopom Svift, koji se automatski upravio na izvor zračenja.

Gama-zračenje astronomi fiksiraju dosta često. Duže eksplozije, od nekoliko sekundi, obično označavaju radjanje crne rupe i dogadaju se u momentu eksplozije krupnih zvezda. Astronomi su već registrovali te pojave. Medjutim, momentalni bljesak, kao ovaj najnoviji, astronomi obično ne uspevaju ni da primete, jer se desio u deliću sekunde.

http://www.nasa.gov/home/hqnew.../HQ_05122_Swift_Gamma_Ray.html

Samo da iscepidlacim malo...
Nisu crne rupe crne zbog velike mase, nego zbog velike gustine. I Zemlja bi mogla da postane crna rupa ali bi morala da se sabije na dimenzije graska.

Crne rupe koje predstavljaju neku vrstu velikih sifona smeštenih u centar nekih galaksija, predstavljaju najefikasnije ekološke "motore" u svemiru, ocenjuju američki astrofizičari koji su po prvi put uspeli da izmere njihovo funkcionisanje. Crne rupe su 25 puta efikasnije od motora sa najvećim učinkom koji je čovek ikada konstruisao, izjavio je Stiv Alen sa Stenford univerziteta u Kaliforniji, jedan od autora istraživanja. "Kad bismo mogli da napravimo automobilski motor podjednako efikasan kao crna rupa, mogli bismo da pređeno .. it could theoretically travel more than a billion miles on a gallon of gas", naveo je Alen. "Veći ekolog od toga ne možete biti", našalio se on.

Koristeći američki svemirski teleskop sa "iks" zracima "Čandra", naučnici koji su objavili ovo istraživanje uspeli su da odrede masu toplog gasa koju je usisalo devet starih crnih rupa i da identifikuju izbačeni snop čestica velike brzine koji je do tada nije bilo moguće videti. Ta pojava odgovara funkcionisanju nekog kosmičkog motora, istakao je Stiv Alen. Po njemu, starije ultra efikasne crne rupe izgleda igraju ključnu ulogu u održavanju izvesnog reda u velikim galaksijama sprečavajući nastajanje suviše velikog broja zvezda.

Naučnici naime smatraju da crne rupe sprečavaju galaksije da međusobno prodiru jedna u drugu. Galaksije u kojima su primećene crne rupe veće su od naše galaksije, Mlečnog puta, i nalaze se na razdaljini od 50 do 400 miliona svetlosnih godina. Svetlosna godina odgovara rastojanju koje svetlost za godinu dana pređe u vakumu, što iznosi blizu 10.000 milijardi kilometara.

Washington post+Cnn


_{[Ovu poruku je menjao Aleksandar Marković dana 27.04.2006. u 16:35 GMT+1]}

Crne rupe su, izgleda, "zelene", pokazuju najnoviji podaci istraživača prema kojima su ta monstruozna središta galaksija koja upijaju svu materiju oko sebe, teoretski najštedljiviji motori u univerzumu. Kada bi neki automobil imao takav motor, on bi, u teoriji, sa četiri litra benzina mogao da pređe milijardu i po kilometara, rekao je agenciji Rojters Stiv Alen sa Univerziteta Stanford u Kaliforniji.

Mlazevi energije koji izlaze iz starijih, izuzetno "štedljivih" crnih rupa, izgleda da takođe igraju ključnu ulogu u sprečavanju preteranog širenja džinovskih galaksija, jer ne dozvoljavaju da se u njima stvori previše zvezda. To objašnjava zašto zapravo ima manje rastućih galaksija punih zvezda nego što se ranije pretpostavljalo, kažu naučnici, pozivajući se na podatke dobijene pomoću Nasinog (NASA) ultrazvučnog opservatorijuma "Čandra".

Stručnjaci su zahvaljujući tom opservatorijumu prvi put uspeli da izmere kako masu vrelog gasa koji usisava devet starijih crnih rupa, tako i dosad neviđenu brzinu mlazova energetski nabijenih čestica koji iz njih šikljaju. Posebno su bili iznenađeni kada su izračunali koliko malo energije troše te, starije crne rupe. Crne rupe su, prema proračunima, 25 puta efikasnije od bilo čega što je čovek uspeo da sagradi - najefikasniji čovekov proizvod je nuklearna energija, jer koristi najmanje goriva.

Na žalost, nijedno vozilo na planeti Zemlji ne može iskoristiti energiju crnih rupa, pošto ih pokreće materija koju privlači njihova ogromna gravitacija. Privlačenje je tako snažno da im ne može pobeći ništa, čak ni svetlost. Otud se i nazivaju "crnim" rupama. Veći deo energije koja se oslobađa iz te materije, dok se približava "tački bez povratka" u crnoj rupi, poznatoj pod nazivom "horizont događaja", pojavljuje se u obliku energetskih mlazova koji izleću iz magnetizovanog diska gasa.

Ti mlazovi se udaljavaju od crne rupe brzinom od 300.000 kilometara u sekundi (što je 95 odsto brzine svetlosti) i stvaraju velike balone u vrućem kosmičkom gasu galaksija. Prečnik tih balona može iznositi stotine, ili čak hiljade svetlosnih godina. Jedna svetlosna godina je skoro deset biliona kilometara, odnosno udaljenost koju svetlost pređe za godinu dana.

Kako bi došli do procene koliko goriva one troše, Alen i njegove kolege iskoristili su orbitirajući opservatorijum "Čandra" kako bi zavirili u središnje oblasti devet džinovskih eliptičkih galaksija. Taj pogled naučnicima je omogućio da shvate koliko materije, koja je gorivo crnih rupa, tamo postoji. Pomoću istog opservatorijuma izračunato je koliko je energije potrebno da mlazovi proizvedu velike balone - prema Alenovim rečima, oko bilion biliona biliona vati.

Rezervoari goriva za te efikasne "motore" - crne rupe - toliko su veliki, da bi se na njih moglo kretati stotinama milijardi godina, što je mnogo puta duže od procenjene starosti univerzuma (13,7 milijardi godina). Fenomen efikasne potrošnje goriva možda je karakteristika svih džinovskih galaksija nalik onima koje su istraživači posmatrali, ali najverovatnije nije odlika Mlečnog puta, u kome se nalazi Zemlja. Te džinovske galaksije su nekih desetak puta veće od naše.

Ogromne crne rupe su, pored toga, "štedljive" na još jedan način, rekla je Kim Viver iz Nasinog Svemirskog centra Godard. One, izgleda, ograničavaju formiranje novih zvezda i samim tim i prostiranje galaksija. Toplota koja se oslobađa iz mlazova crnih rupa, kako se veruje, zagreva gas oko središta galaksije. Bez tog izvora toplote, gas bi se ohladio i tako bi nastajale nove zvezde i galaksije bi nastavile da se šire sve dalje i dalje, objasnila je Viverova.

Kompletno istraživanje crnih rupa obavljeno pomoću opservatorijuma "Čandra" objavljeno je na njegovoj internet adresi (http://chandra.harvard.edu).

http://today.reuters.com/news/...9_RTRUKOC_0_US-SPACE-HOLES.xml


_{[Ovu poruku je menjao Aleksandar Marković dana 04.05.2006. u 00:11 GMT+1]}

Crne rupe su, u stvari, zvezde iz kojih ne može da nastane nikakva materija pa tako ni bilo kakvo svetlo. Zato one ljudskom oku i izgledaju crno. One tako snažno privlače sve što se nađe u njihovoj blizini, a teoretski njihov 'smrtonosni zagrljaj' mogli bi da izbegnu samo atomi koji bi se kretali brže od svetlosti. Astrofizičari, uz pomoć svemirskog teleskopa Čandra, otkrili da su crne rupe 20 puta energetski efikasnije od nuklearnih elektrana.

Tu nije kraj iznenadjujućim otkrićima - crne rupe su zapravo - zelene! To su otkrila četvoricai naučnika NASA koji su koristili snimke sa teleskop-satelita Čandra.

Stiv Alen, profesor astrofizike na Univerzitetu Stanford nastoji da objasni čudnu promenu boje. 'Crne rupe su, naravno, uvek crne. Kako onda mogu da budu zelene? One su neka vrsta ogromnih motora koji izuzetno štedljivo koriste svoje 'gorivo'. A uz pomoć Čandre smo prvi put direktno procenili koliko su, energetski gledano, crne rupe stvarno efikasne. To je neočekivano iznenađenje.'

'Crne rupe su do sada uživale ugled 'velikog brata' američkih terenskih vozila, s visokom potrošnjom energije i relativno malim vidljivim efektom. Sada je ustanovljeno da ona usisava gasove i materiju iz svog okruženja i ne reflektuje svetlo', saopštio je profesor Alen.

Prema njegovoj proceni, 'crne rupe su okružene toplim gasom čija je temperatura oko 10 miliona stepeni Celzijusa i veoma su svetle, ali samo u rentgenskom području'.

'Ukoliko gravitaciono polje crne rupe apsorbuje, 'ukrade' taj gas, on se pretvara u gorivo. Kreće se prema središtu rupe, postaje sve topliji i, pre nego što ga crna rupa potpuno proguta, nakupi se ogromna količina energije i brzine koje foirmiraju takozvane 'džetove'. To su 'atomski tornjevi' s izuzetno visokim stepenom energije koji počinju da lete napolje, prema gasnom omotaču', objašnjava Alen.

Profesor Stiv Alen ističe: 'Džetovi stvaraju ogromne rupe u gasu. Te rupe su velike nekoliko hiljada i desetine hiljada svetlosnih godina i to se jasno vidi na rentgenskim slikama koje smo napravili s Čandrom. S jedne strane smo izračunali količinu energije tih džetova, a s druge strane smo je uporedili s količinom energije gasova, koja se usisava u crnu rupu.'

'Pokazalo se da ona puno efikasnije troši energiju od svega onoga što mi imamo na Zemlji, od pogonskih motora i mašina. Kada bi neki auto mogao da radi kao crna rupa, sa samo 4 litra benzina bi mogao da pređe milijardu kilometara', objasnio je profesor Alen.

RTS

Ti uglavnom prenosiš "naučna" i nenaučna naglabanja oko "crnih rupa", a nigde ne kažeš šta ti misliš o tome. Znači li to da mi oskudno obrazovani u toj oblasti ne treba ništa da o tom mislimo ili ipak možemo da predložimo neke svoje modele koji će biti jednako nedokazivi kao i kvazinaučni. Drugim rečima da se priključimo modi naučno fantastičnih namišljanja gde je sve dozvoljeno.
U "teoriji" o crnim rupama postoji do izvesne mere logičan sled rezonovanja, a posle te mere sve je puko nagađanje koje se toliko puta ponavlja i postepeno postaje "istina"
Šta je Čandrasekarova granica?
Pa čovek je jednostavno sračunao kolika bi trebalo da bude gravitacija pa da ni svetlost ne može da "pobegne" sa nekog hipotetskog tela, ali nigde ne dokazuje da se takvo telo uopšte može formirati.
On je samo rekao "šta bi bilo kad bi bilo".
A da li uopšte može da se formira telo veće gustoće od protonske ili neutronske zvezde ili se prelaskom na još gušći nivo u tom trenutku dešava eksplozija.
Možda bi bilo bolje da se razmisli o tome šta je eksplozija, kako nastaje i koliko traje.
Poznate su nam posledice običnih zemaljskih eksplozija, a da li nam je poznat trenutni način nastajanja ogromnih odbojnih polja sila koje samo na trenutak nadvladaju privlačne sile kratkog dometa ali dovoljno da trajno dezorganizuju postojeći oblik nekog tela.
Moglo bi se isto tako reći da neko telo ne može postići veću gustoću od jedne određene granice. Nazovimo je granicom gustoće. Ako se pređe ta granica dolazi do promene strukture materije i oslobađanja ogromnih odbojnih polja sila koja su čamila negde na subatomskom nivou i počela da deluju kad su u njih "ugurane" materijalne čestice.
Uvažavajući ovakvu izmišljotinu nikada se ne bi u vasioni moglo stvoriti telo veće od nekog određenog jer bi došlo pre toga do eksplozije.
I evo posla za nekog drugog Čandrasekara da sračuna koliko veliko može biti takvo telo.
Svašta može da se izmišlja i namišlja, ali ni najuvaženiji načnici nisu dovoljno obrazovani da nam dokažu istinu o nekim prirodnim datostima. Čini mi se da su neki savremeni uvaženi naučnici podložni pomodarstvu odnosno senzacionalizmu i da začudo zadržavaju svoj "ugled" iako vremenom sami sebe neargumentovano demantuju.

nije Candrasekarova granica to...
to je gornja granica mase zvezde od koje zavisi sta ce bitti sa zvezdom, da li ce od nje nastati beli patuljak (ako je masa manja), ili ce nastaviti da se urusava u sebe, i mozda doci u stadijum crne rupe...mislim da je brojka 1.4 mase Sunca.
Ovo je potvrdjeno osmatranjima, tj, potvrdjeno je da su svi beli patuljci u okviru izracunatih vrednosti.

u crnoj rupi vreme i prostor su jedno ?
a da li uopshte i postoji vreme ?

Sta se tacno desava u crnoj rupi, to danasnja nauka ne moze da objasni - ali da crne rupe postoje, to je i te kako dokazano i ima gomila snimaka delova vasione koji su gotovo sigurno crne rupe - sto se utvrdjuje analizom zracenja i gravitacije u okolini - naravno, crnu rupu nije moguce snimiti na fotografiji jer je - crna, kao i vecina svemira, ali je svakako moguce otkriti njeno prisustvo posredno ;-)

Crne rupe spolja nisu nesto specijalno - to su samo objekti velike gustine cija je kriticna brzina premasila brzinu svetlosti pa svetlost odatle ne moze da izadje.

Osim toga, kako je isto postovano - mikro crne rupe nastaju prilikom reakcija u akceleratorima - kratko traju pre nego sto ispare u vidu ciste energije, ali dovoljno dugo da budu "uhvacene"

cekaj cekaj zvezda pocne da se urusava cini mi se da sam procitao da ona moze i da ispari tj. da se toliko sabije da nestane, ali meni i dalje nije jasno zasto masa crne rupe ne moze da se poveca za masu progutanog objekta?!

Zgodno mi mesto i da pitam: Imamo Njutnovu gravitaciju, sada imamo i novo tumacenje gravitacije po teoriji relativiteta, tj. znam da je njutnova matematika pouzdana za velike objekte (planete..) a relativna za male (elektrone...) ali da li su onda one u sustini iste ili je mozda jedna pokazala da druga nije tacna? Tj, sta je danas priznato za gravitaciju?!

ne znam sta si ovde mislio i o kakvoj brzini pricas...crna rupa nije nista drugo nego objekat koji ima ogromnu masu a samim tim i ogromnu gravitaciju
tako jaku da ni svetlost ne moze da joj pobegne ( svetlost takodje ima masu,ali jako malu...doduse ima svojstva i talasa i cestica,tzv dualna priroda
moguce je usmerenim koncentrisanim snopom svetlosnog zraka pomeriti neki lak predmet...odnosno regstrovati pritisak kojim svetlost deluje na objekat)

ima vise oblika crne rupe (kao sto je npr. super massive black holes koje se nalaze u centru galaksija, one drze zvezde na okupu)
zanimljiv pojam vezan za crne rupe je i "event horizon" ili horizont dogadjaja - granica od koje pocinje uticaj gravitacije crne rupe.
ako zamislite dva astronautac u blizini crne rupe i jedan od njih predje granicu drugom astronautu ce se uciniti da se njegov ortak usporava sve vise i vise
dok na kraju i ne nestane.to je posledina usporavanja svetlosti koje dolaze do nas...u jednom trenutku kada astronaut iscezne ni jedan svetlosni zrak ne moze da
stigne do nasih ociju...






koliko sam ja shvatio u akceleratorima se ubrzavaju cestice do velikih brzina i onda kolizijom medju cestica dolazi do cepanja na manje sastavne delove...
to bi neko drugi mogao bolje da objasni....kvarkovi i gluposti ;-)

Ne ne - crna rupa moze da ispari posle jako dugo vremena zbog fenomena kvantnog isparavanja - kod crne rupe neke "normalne" velicine to je puuuno vremena (daleko vise od starosti vasione)

Ako crna rupa proguta neki drugi objekat njena masa ce se, naravno, povecati.



Nope - relativisticka fizika je univerzalna i moze se koristiti za sve slucajeve osim izuzetno malih razmera kada pocinju da dominiraju kvantni fenomeni.

Kvantna fizika i relativisticka jesu kontradiktorne ali samo na izuzetno ekstremnim slucajevima, tj. tamo gde su kvantni fenomeni dominantni.

Njutnova fizika je samo aproksimacija relativisticke fizike.



Pricam o "escape velocity" iliti minimalnoj brzini neophodnoj da neko telo postigne kako bi savladalo silu gravitacije drugog objekta. Kod urusavanja zvezda se ta brzina povecava dok ne stigne do brzine svetlosti kada zvezda postaje crna rupa za spoljni svet. Dakle - slazemo se ;)

Ono sto danasnja fizika jos ne moze potpuno da objasni je sta se desava unutar crne rupe - relativisticka fizika predvidja postojanje singulariteta tj. beskonacno male tacke sa beskonacno velikom masom - medjutim relativisticka fizika ne uzima u obzir kvantne fenomene pa se moze desiti da singulariteti ipak ne postoje - problem je sto danasnja nauka pretpostavlja da su singulariteti uvek skriveni iza "horizonta dogadjaja" pa je nemoguce stvarno videti sta se tu desava ;-)

Ako je zaista tacno da singularitet uvek ima "omot" zvani horizont dogadjaja, iz koga ne moze nista da pobegne - mi nikada necemo moci da izvrsimo eksperiment u kome bi smo uspeli da zabelezimo sta se desava - jer ce horizont dogadjaja uvek braniti da dobijemo eksperimentalne podatke.

Interesantno je primetiti i da je moguce proci horizont dogadjaja i ostati ziv (jos neko vreme) u super-velikim crnim rupama, jer gravitacioni uslovi postaju nepodnosljivi tek kasnije prilikom priblizavanja hipotetickom singularitetu - ovo je interesantan slucaj, jer neki astronaut ne bi ni znao da je uleteo u crnu rupu na vreme - jer jednom kad se predje horizont dogadjaja, nema nazad ;-) Ali bi on jos neko vreme sasvim lepo video spoljni svet iako bi on vec za taj svet postao deo crne rupe ;-)



Posto su po teoriji relativnosti masa i energija zamenjive, akcelerator moze da postigne ono sto mi jos i dalje ne mozemo sa masom - da postigne jako veliku kolicinu energije na maloj zapremini kada ce se stvoriti uslovi za mikro crnu rupu - koja, doduse, jako kratko traje.

opet malo off al me zanima...
u njutnovim izracunavanjima koristi se integralni i diferencijalni racun (pretezno) koja matematika vazi za relativitet?

Koliko "super-velikim"? Cini mi se da bi morale biti mnogo vece nego sto je to zapravo moguce (zbog ogranicene kolicine materijala). Imas li mozda konkretan podatak?

preporucujem svima koji se interesuju da procitaju hokingovu "kratku istoriju vremena" (a brief history of time)

Zvezda ima vise nego dovoljno. Procenjuje se da je broj zvezda u vidljivom svemiru oko 10E21 do 10E22.
Mase ima vise nego dovoljno. Masa vidljivog (1,4 x 10E10 svetlosnih godina) svemira procenjuje se negde oko 3 x 10E55 grama.

Smatra se da dzinovske crne rupe mogu imati masu od 10E5 do 10E10 puta vecu od mase Sunca. Postojanje ovih objekata svojevremeno je bila ekstremna ideja. Ona je lansirana kao objasnjenje kvazara. Smatra se da izuzetna blistavost kvazara potice od od gasa ( i naravno svega ostalog, pa i celih zvezda) ubrzanog skoro do brzine svetlosti i trenjem zagrejanog na vise od milion stepeni dejstvom strahovite gravitacije dzinovske crne rupe. Danas je to opsteprihvaceno misljenje. Takodje se smatra da vecina galaksija sadrzi u svom jezgru po jednu masivnu crnu rupu. "Nasa" crna rupa ima oko 2,5 miliona solarnih masa.

Sve je to ok, ali se meni cini da takva ne moze ni postojati.. ljudsko telo je veom aosetljivo i razlika u gravitaciji na dve visine koje se razlikuju za 2m bi trebala da bude veoma mala (a sve to na horizontu dogadjaja). Ali, nisam siguran da bih uspeo da izracunam pa se nadam da ce Ivan dati precizniju informaciju (ako sadrzi i proracun, jos bolje ;)).

E, citala sam odgovore ovde i ima dobrih, ali su neki stvarno lupetali! Crna rupa se ne vidi jer je njena gravitacija veoma jaka, tako da svetlost u nju brzo upada i odmah nestaje tj, propada kroz crnu rupu. Zato se crna rupa moze videti JEDINO u trenutku kada ''guta'' svetlost. I bas zbog te jake gravitacije nista ne moze izaci iz nje... Ali ne kapiram ono da su vreme i prostor jedno...

ja sam oduvek mislio da se crna rupa vidi ne na osnovu toga sto guta svetlost, vec sto je formira na granicnom pojasu... naime, kada se elektron nadje na samoj granici delovanja gravitacije crne rupe, silina koja ga u trenutku povuce dovodi do njegovog cepanja i emitovanja zracenja od raznih cestica koje se zbog svoje male mase izvuku i krenu u drugom pravcu...

Zanimljivo razmisljanje.

@superbaka. Ne postoji takva stvar kao sto je granicni pojas delovanja crne rupe. Ona gravitacijom privlaci na svim udaljenostima. Horizont dogadjaja je ona udaljenost kod koje nema povratka, a ne ona na kojoj pocinje dejstvo.

pa koliko ja znam sve zvezde u galaksiji su na odredjenom (fixnom) rastojanju od crne rupe....

@Shadowed

ne bukvalno granicni pojas, naravno da ona deluje bezgranicno, vec tacka u kojoj ta sila kojom crna rupa deluje na prolazeci elektron je toliko jaka i nagla da rascepi elektron... crne rupe sa valjda tako i otkrivaju na osnovu pojasa oko njih u kome dolazi do cepanja tih elektrona i "prstanja" okolo koje se registruje odredjenim instrumentima ili cime vec... naravno, ovo sam cuo ili procitao negde, ne tvrdim da je 100% tacno...

ok, horizont dogadjaja je udaljenost od centra gravitacije crne rupe do koje je escape velocity (brzina kretanja neophodna da bi se savladala gravitaciona sila) veca od brzine svetlosti. drugim recima iza te tacke je pri posmatranju crna rupa zaista crna, jer nema svetlosti koja bi reflektovala ovo telo.

escape velocity: svako gravitaciono polje ima ovu brzinu. npr za izlazak iz zemljinog polja, raketama je neophodna brzina od 11.2km/s. sa meseca im je trebalo 2.4km/s (bez komentara da li je stvarno trebalo pls, imate drugi topic). escape velocity sunca je 617.5 km/s. dva gravitaciona polja medjutim mogu da uticu na telo tako da je potrebna veca brzina da bi se prevazisla oba polja.

http://sr.wikipedia.org/wiki/%...D0%B0_%D1%80%D1%83%D0%BF%D0%B0
http://hr.wikipedia.org/wiki/Crne_rupe
http://sh.wikipedia.org/wiki/Crna_rupa
http://bs.wikipedia.org/wiki/Crne_rupe

http://hubblesite.org/explore_astronomy/black_holes/
http://cosmology.berkeley.edu/Education/BHfaq.html
http://antwrp.gsfc.nasa.gov/htmltest/gifcity/bh_pub_faq.html

@superbaka, to sto si citaj je verovatno pojava da se veilke kolicine gasova koje upadaju u srnu rupu prilikom priblizavanja istoj krecu oko nje. Pri tome se delovi blizi njoj krecu brze i dolazi do interakcije izmedju blizih i daljih slojeva sto dovodi do zagrevanja gasova sto moze dovesti do emitovanja zracenja.

To o "cepanju elektrona" je verovatno u pitanju hokingovo zracenje i radi se o tome da virtualni par cestica-anticestica moze kretati tako da jedna upadne u crnu rupu dok druga uspe da izbegne to. Sto je crna rupa manja to je sansa da se to dogodi veca.

Ako crna rupa usisava sve pa i svetlost, kako onda moze da isijava bilo sto ako znamo da se nista ne moze odupreti njenoj gravitaciji. To znaci da bi to sto se isijava moralo kretati brze od brzine svjetlosti da bi se iscupalo iz gravitacije crne rupe.
A ako se nesto krece brze od brzine svetlosti to onda obara Ajnstajnovu teoriju relativnosti, a teorija crnih rupa je nastala na toj teoriji?????

Hawkingova radijacija je kvantni fenomen, dakle nesto sto nema puno veze sa teorijom relativnosti. Ako Hawkingova radijacija postoji, ona ne obara teoriju relativnosti posto cestice ne "ispadaju" iz crne rupe tj. iz prostora "iza" horizota dogadjaja:

Pocni ovde: http://en.wikipedia.org/wiki/Hawking_radiation



Samo fizicko objasnjenje ovog efekta zahteva dobro poznavanje kvantne fizike, posto je ovo kvantni fenomen tako da je ovaj citat iznad verovatno najblize objasnjenje razumljivo nama laicima.

Procitaj ovo: http://en.wikipedia.org/wiki/Hawking_radiation