[ Aleksandar Marković @ 02.03.2005. 15:03 ] @
| U četvrtak, 3. februara 2005, preminuo je jedan od utemeljivača moderne teorije evolucije [img][att_url][/img] Raznolikost živog sveta je zapanjujuća. Ljudi su imenovali i opisali više od dva miliona životinjskih i biljnih vrsta, a još mnogo njih tek treba da se otkrije - prema nekim procenama, od 10 do 30 miliona vrsta. Nije samo broj impresivan, već i neverovatna raznolikost oblika, dimenzija i sposobnosti opstanka i u najsurovijim sredinama na našoj planeti: - od bakterija prečnika hiljaditog dela milimetra, - do moćnih kalifornijskih sekvoja, visokih do 100 metara i sa masom od više hiljada tona. Život je pronađen u vrelim izvorima sa temperaturama blizu 100 stepeni Celzijusa i na ledenim grebenima i u slanim jezercima Antartika na minus 23 stepena Celzijusa... Danas preovladava mišljenje da su gotovo beskonačne varijacije živih oblika plod procesa evolucije. Prvi evolucionistički koncepti naziru se još u spisima iz antičke Grčke. Tako saznajemo da je Anaksimander smatrao da se životinje mogu transformisati iz jedne vrste u drugu, dok je Empedokle špekulisao da bi životinje mogle da budu sastavljene iz različitih kombinacija iskonskih delova. Međutim, dalji razvoj misli o evoluciji u istoriji sprečila je sve uticajnija crkva. Neke nove ideje pojavile su se tek sredinom 16. veka, zahvaljujući, pre svega, razvoju naučnog načina gledanja na svet i uvođenja prakse eksperimentisanja. Jedinstvena teorija nije razvijena ni u 18. veku, poznatom kao doba prosvetljenja. Žorž-Luj Leklerk, jedan od najistaknutih prirodnjaka svog vremena, razmatrao je i, na kraju, odbacio mogućnost razvoja nekoliko vrsta od istog pretka. Lekar Erazmo Darvin, deda Čarlsa Darvina, razmatrao je evoluciju u svojoj knjizi "Zoonomija", ali njegov rad nije proizveo nikakav uticaj na razvoj novih teorija. Švedski botaničar Karl Line osmislio je hijerarhijski sistem klasifikacije biljaka i životinja (i danas u upotrebi) i ukazao na sklonost vrsta ka mutaciji. Tek početkom 19. veka, francuski prirodnjak Žan-Batist Lamark predstavio je prvu jasnu teoriju evolucije. Iako je teorija bila predmet ismejavanja i potpuno odbačena u 20. veku, znatno je doprinela postepenom prihvatanju biološke evolucije i podstakla je dalji razvoj. Karika koja nedostaje Osnivač moderne teorije evolucije je Čarls Darvin. Prvi tiraž "Postanka vrsta" - Darvinovog najznačajnijeg dela i "knjige koja je šokirala svet " te 1859. godine, rasprodat je prvog dana, tako da se izdanje ponovilo već nakon mesec dana. Do 1872. godine Darvin je već objavio šest izdanja "Postanka vrsta". Uprkos početnom opiranju, u nekoliko narednih decenija većina biologa prihvatila je Darvinov osnovni argument: biljne i životinjske vrste se menjaju tokom vremena. Darvin je evoluciju opisao kao kontinualnu, postepenu promenu. Koncept prirodnog odabiranja podrazumeva da se nasledne varijacije između jedinki javljaju u prirodi i da se neke varijacije pokazuju kao prednost nad drugim u određenim uslovima, tako da omogućavaju organizmu da za sobom ostavi više potomstva. Darvin, međutim, nije uspeo da objasni kako ove varijacije uopšte nastaju, ili se prenose, na potomstvo i naredne generacije. Kariku koja nedostaje u Darvinovim argumentima obezbedila je 1866. godine Mendelova genetika. Gregor Mendel, češki kaluđer, oblikovao je, na osnovu zapažanja iz serije eksperimenata sa graškom u vrtu svog manastira, osnovne principe teorije nasleđa, koji su i danas aktuelni. Darvin, međutim, nije bio upoznat sa ovim otkrićima, jer su postala opšte poznata tek 1900. godine. Hugo de Vrijes predložio je novu teoriju evolucije, poznatu kao "mutacionizam", koja je odbacivala prirodno odabiranje, te su joj se žestoko suprotstavili prirodnjaci. Dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka, teoretičari Fišer i Haldejn iz Velike Britanije i Suel Rajt iz SAD, koristili su matematičke argumente da podrže prirodno odabiranje i doprinesu padu mutacionizma. Oni su istovremeno obezbedili teoretsku osnovu za integrisanje genetike i Darvinove teorije prirodnog odabiranja. Napokon, 1937.godine, Teodosijus Dobzanski objavio je "Genetiku i postanak vrsta", u kojoj je predstavljena teorija koja je pružila osnov za razumevanje procesa genetičke promene u populacijama - plod kombinovanja Darvinovog prirodnog odabiranja i Mendelove genetike. Daljem razvoju teorije doprineli su mnogi biolozi, a naročito zoolog - Ernst Mejr. Genetika i postanak vrsta Mejr je rođen u Kemptenu, u Nemačkoj, 1904. godine. Godinu dana pre, braća Rajt ostvarila su prvi kontrolisani let sa jednom letelicom težom od vazduha, a godinu dana kasnije, Ajnštajn je objavio svoju teoriju relativnosti. Kao strastveni posmatrač ptica, Mejr je odlučio da postane zoolog. Doktorirao je u Berlinu 1926. godine. Na Međunarodnom kongresu zoologa u Budimpešti 1927. godine, Mejr upoznaje bankara lorda Voltera Rotsčajlda, koji je posedovao privatni muzej u Hertfordšajru u Engleskoj. Rotsčajld je pripremao najveću zbirku ptica na svetu i predložio je Mejru posao prirodnjaka na Novoj Gvineji. U periodu 1928-29, Mejr je preduzeo više putovanja u šest neistraženih planinskih lanaca Nove Gvineje. Godinu dana kasnije, predvodio je ekspediciju na Solomonska ostrva, koju je sponzorisao američki filantrop Heri Pajn Vitni. Ekspedicija je dala značajan doprinos biologiji i ispunila je salu Muzeja prirodne istorije u Njujorku. Ranih tridesetih godina prošlog veka, Mejr je proveo neko vreme kao kustos Rotsčajldove kolekcije u Engleskoj. Međutim, kad je bankar zapao u finansijsku krizu, 280.000 prepariranih ptica prodato je muzeju u Njujorku. Muzej je predstavljao Mejrovu bazu narednih 21 godinu. Mejr je otkrio 26 novih vrsta ptica i 410 podvrsta - više nego bilo koji drugi sistematičar. Mejrov rani rad bio je rukovođen idejama koje je Dobzanski predstavio u "Genetici i postanku vrsta". Zajedno sa Džulijanom Hakslijem i Džordžom Gejlordom Simpsonom pomogao je da se nova otkrića biologa i genetičara uklope u Darvinovu teoriju. Prvu samostalnu knjigu, objavljenu 1941. godine, Mejr je popratio predavanjima na američkim univerzitetima o procesu razvoja novih životinjskih vrsta kroz evoluciju. Predavanja su proširena u delo "Sistematika i postanak vrsta" iz 1942. godine, u kojem je izneo da se Darvinove ideje o prirodnom odabiranju mogu upotrebiti za objašnjavanje cele evolucije - ne samo promena biljaka i životinja tokom vremena, već i razloga iz kojih evoluiraju geni na molekularnom nivou. Od 1953. do 1975. godine, Mejr je predavao na Harvardu kao profesor zoologije i rukovodio univerzitetskim Muzejem komparativne zoologije u periodu od 1961. do 1970. godine. Tokom svoje neverovatno produktivne karijere, Mejr je napisao ili uredio 20 knjiga i objavio preko 600 članaka. Nakon zvaničnog penzionisanja 1975. godine, objavio je više od 200 članaka - više nego većina naučnika tokom cele karijere. Primio je brojne nagrade, između ostalih, Nacionalnu medalju za nauku, Balzanovu nagradu i Međunarodnu nagradu. Već vremešni Mejr jednom prilikom je prokomentarisao kako ni jednom istraživaču iz oblasti evolucijske biologije nije dodeljena Nobelova nagrada: "Ni Darvin je ne bi dobio". Umro je 3. februara 2005. godine, kao stogodišnjak. Oliver Terzić Srodne teme: Uzrok evolucije? Darwin's Theory ??? Da li smo životinje? Da li su LJUDI vestacki stvoreni postanak sveta - PItanje: KAKO JE NASTAO SVET? Dokazi, činjenice... Hteo bih da se preispitamo šta je zaista stvarno, a šta realno. Ja verujem ... p.s. Ako zelite da date komentar, Molim bez flame diskusije ili iste brisemo, zaključavamo... p.p.s. Testiranje Darvina: http://www.discover.com/issues/feb-05/cover/ p.p.p.s :-) Iz istraživačkih centara stižu loše vesti za zagovornike teorije o božanskom poreklu čoveka. Naučnici iz Laboratorije za digitalnu evoluciju (Digital Evolution Laboratory, Devolab) državnog univerziteta Mičigen nekoliko godina su, u tišini, razvijali vrlo prefinjenu demonstraciju evolucije, otkrivali i dokazivali kako se zapravo odvijaju njeni različiti mehanizmi. Istraživači nisu koristili organske organizme, već su radili s računarskim kodom koji može da mutira i da odgovara na promene u okruženju. Računarski program Avida, koji upravlja tim procesom, može da simulira promene kroz generacije dovoljno brzo za praktično proučavanje, tako da je svaku fazu moguće lako istražiti. Sva ključna obeležja velike avanture zvane život, od jednostavnih hemijskih jedinjenja do složenih organizama, mogu se istražiti do najsitnijih detalja. Najvažnije je ipak to što rezultati koje daje Avida potvrđuju da se složeni organizmi mogu postupno razviti iz vrlo jednostavnih i da evolucija često omogućava različita i neočekivana prilagođavanja, bez unapred određenih kanala ili smerova. Program Avida je dostupan na Internetu i mnogi ga koriste za svoje eksperimente. http://devolab.cse.msu.edu/ |